Page 55 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

изгледала као вода; само што то није била вода него нешто што мирише гадно, од чега изгоре
уста и што тера на кашаљ. Линда отпи мало, Попе отпи мало, а онда Линда поче да се смеје и
да говори врло гласно; а онда она и Попе одоше у другу собу. Кад је Попе отишао, он оде у
ту собу. Линда је била у кревету и спавала тако чврсто да није могао да је пробуди.

Попе је долазио често. Рекао је да се оно у мешини зове мескал: али Линда је рекла да
би требало да се зове сома; једино што је после мескала тешко. Мрзео је Попеа. Мрзео их је
све - све те људе који су долазили Линди у госте. Једно поподне, кад се играо с другом децом
- сећао се да је било хладно и да је на планинама било снега - он се врати кући и чу љутите
гласове у спаваћој соби. Одједном трас! Нешто се претури; он чу како се унутра хитро крећу
људи, онда се чу још један тресак и звук као кад се удари мазга, само не тако кошчата; онда
Линда врисну. "Јао; немојте, немојте, немојте!" Он утрча. У соби су биле три жене умотане у
тамну ћебад. Линда је лежала на кревету. Једна жена јој је држала зглобове на рукама. Друга
јој је лежала преко ногу да не би могла да се рита. Трећа ју је ударала бичем. Једанпут,
двапут, трипут; и сваки пут би Линда вриснула. Плачући, он повуче жену за ресе од ћебета.
"Молим вас, молим вас." Она га је гурала слободном руком. Бич поново пуче, и Линда
поново врисну. Он дохвати женину огромну руку обема својим и угризе је из све снаге. Она
дрекну, отрже руку, и одгурну га тако јако да је пао. Док је лежао на земљи, она га три пута
удари бичем. Бич поново фијукну, удари. Али овог пута врисну Линда.

"Али зашто су те тукли, Линда?" упитао ју је те ноћи. Плакао је зато што су га црвени
трагови бича по леђима још страшно болели. Али плакао је и зато што су људи тако
одвратни и зли и зато што је само дечкић па им не може ништа. Линда је такође плакала. Она
је била одрасла, али није била толико велика да се бије с три жене. Ни према њој свет није
био праведан. "Зашто су те тукли, Линда?"

"Не знам. Откуд бих знала?" Једва је чуо шта је говорила зато што је лежала
потрбушке, лица загњуреног у јастук. "Кажу да су ови мушкарци њихови", настави она, а
изгледало је као да уопште не говори њему, као да говори некоме у себи. Говорила је дуго, а
он није ништа схватио; и најзад она заплака још јаче.

"Немој да плачеш, Линда. Немој да плачеш."
Он се приби уз њу. Загрли је око врата. Линда узвикну: "Јао, пази! Раме ми је
повређено! Јао!" и одгурну га, снажно. Глава му тресну о зид. "Идиоте мали!" повика она; а
онда, изненада, поче да га шамара. Пљус, пљус...
"Линда", повика он. "Јао, мама, немој!"

"Нисам ја твоја мајка. Нећу да будем твоја мајка."
"Па, Линда... Јао!" Она га ошамари и по образу.
"Постала сам и сама дивљак", викала је она. "Доносим младунчад на свет као
животиња... Да није тебе, могла сам да одем до инспектора, могла сам да се спасем одавде.
Али како ћу с дететом? Ту срамоту не бих могла да поднесем."
Он виде да се она спрема да га поново удари и подиже руку да заштити лице. "Немој,
Линда, молим те немој!"

"Животињо једна мала!" Она склони његову руку; лице му остаде незаштићено.
"Немој, Линда." Он затвори очи, очекујући ударац.

Али га она не удари. Мало касније он отвори очи и виде да га она посматра. Он
покуша да јој се осмехне. Она га одједном загрли и поче љубити.

Линда понекад није устајала по неколико дана. Лежала је у кревету и туговала. Или је
пила ону течност коју је доносио Попе, смешила се дуго и падала у сан. Понекад јој је било

54