Page 56 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

мука. Често је заборављала да га окупа, а за јело није било ничега сем хладних тортиља.
Сећао се како је вриштала и вриштала кад му је први пут нашла оне животињице у коси.
Најлепше му је било кад је причала о Оној Страни.

"И стварно може да се лети, кад год зажелиш?"
"Кад год зажелиш." И она би му причала о дивној музици која се чује из кутија, и
свим оним лепим играма којих се може играти, и свим оним укусним стварима за јело и
пиће, и о светлости која се пали кад се притисне једна стварчица на зиду, и сликама које се
чују, пипају и миришу, поред тога што се виде, и другим кутијама које праве фине мирисе, и
кућама - ружичастим, зеленим, плавим, сребрнастим - високим као планине; и како су сви
срећни, и нико никад тужан или љут, и како свако припада свима; и о кутијама у којима се
види и чује све што се дешава на другом крају света, и малим бебама у лепим чистим боцама
- све чисто, и нигде смрада, нигде ни трунке прљавштине - и како људи нису никад
усамљени, него живе заједно срећни и весели као на летњим свечаностима овде у Малпаису,
само још много срећнији, а срећа је ту сваки дан, сваки дан... Слушао ју је сатима. А понекад,
кад би се остала деца и он уморили од игре, један од стараца из пуебла би им причао, оним
другим речима, о великом Преобразитељу света, и о дугој борби између Леве и Десне руке,
између Суше и Влаге; о Авонавилони који је направио велику маглу размишљајући једне
ноћи, а затим од магле створио цео свет; о Мајци Земљи и Оцу Небу; о Ахаијути и
Марсаилеми, близанцима, Рату и случају; о Исусу и Пуконгу; о Марији и Етсанатлехи, жени
која се подмлађује кад остари; о Црном камену код Лагуне, о великом Орлу и Богородици
акомској. Чудне приче, за њега још чудесније зато што су биле испричане оним другим
речима, па их стога није потпуно схватио. Лежећи у кревету, размишљао би о рају, Лондону,
Богородици акомској, безбројним низовима беба у чистим боцама, Исусу како узлеће, Линди
како узлеће, великом директору Светског центра за инкубаторску производњу и
Авонавилони.
Линди је долазило у госте много људи. Дечаци почеше да показују прстом на њега.
Оним чудним другим речима говорили су да је Линда покварена; називали су је именима
која није разумео, али је знао да су ружна. Једног дана су саставили песму о њој и певали је
без престанка. Он их је гађао каменицама. Они су му узвраћали; један оштар камен га је
посекао по образу. Крв није хтела да стане; био је сав обливен крвљу.

Линда га је научила да чита. Комадићем угљена је цртала слике на зиду - животињу
како пасе, бебу у боци; онда је писала слова. КРАВА ПАСЕ ТРАВУ, БЕБА СЕДИ У БОЦИ.
Учио је брзо и лако. Кад је научио да чита све речи које је она писала по зиду, Линда је
отворила свој велики дрвени сандук и испод оних чудних црвених панталоница које никад
није носила извукла танку књигу. Ту књигу је често виђао. "Кад порастеш", говорила му је,
"моћи ћеш да је читаш." Е па, ето, сад је довољно порастао. Био је поносан. "Неће ти бити
много забавана", рече она. "Али немам ништа друго." Она уздахну. "Да само видиш оне
дивне машине за читање које смо имали у Лондону!" Он поче да чита. Хемијска и
бактериолошка обрада ембриона. Практичан приручник за Бета-раднике у складишту
ембриона. Требало му је четврт сата само да прочита наслов. Он баци књигу на под.
"Одвратна, одвратна књига!" рече и расплака се.
Дечаци су и даље певали ону гадну песму о Линди. Понекад би му се још и ругали
што је тако дроњав. Кад би му се одело исцепало, Линда није умела да га закрпи. На Оној
Страни, како му је говорила, поцепано одело се баца и купује се ново. "Дроњави, дроњави!"
викали су дечаци за њим. "Али ја знам да читам", говорио је он у себи, "а они не знају. Они
чак и не знају шта је читање." Кад би упорно размишљао о читању, било му је релативно
лако да му не смета њихово ругање. Замолио је Линду да му поново да књигу.

Што су дечаци више показивали прстом на њега и певали ону песму, он је све
упорније читао. Убрзо је све речи могао да прочита врло тачно. Чак и најдуже. Али шта оне

55