Page 58 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

упркос томе) - те речи су му пружиле разлог да мрзи Попеа; учиниле су његову мржњу много
стварнијом; чак су и Попеа учиниле стварнијим.
Једног дана, кад се вратио у кућу после игре, врата друге собе била су отворена, и он
их виде како заједно леже у кревету, уснули - бела Линда, и Попе готово црн поред ње, с
једном руком испод њених рамена, а другом црном на њеној дојци; једна витица његове дуге
косе лежала јој је преко грла, као црна змија која покушава да је задави. Попеова мешина и
шоља лежале су поред кревета. Линда је хркала.

Њему се учини да му је срце нестало и за собом оставило рупу. Он осети у себи
празнину. Празнину, хладноћу, неку мучнину и вртоглавицу. Наслони се на зид да не би пао.
"Бездушник, подлац, развратник"... Речи су му се непрестано враћале, као бубњеви, као
мушкарци кад певају песму кукурузу, као басма. После хладноће он наједном осети врелину.
Обрзи му плануше од навале крви, соба му се заљуља и смрачи пред очима. Он шкрипну
зубима. "Убићу га, убићу га, убићу га." И одједном се појавише нове речи.

Кад буде пијан, засп'о у гневу,
12
У родоскврној сласти постеље.
Басма је била на његовој страни, басма је објашњавала ствари и издавала наређења.
Он се врати у велику собу. "Кад буде пијан, заспао..." Нож за месо је лежао на поду поред
огњишта. Он га подиже и пришуња се на прстима до врата. "Кад буде пијан, заспао пијан,
заспао..." Он претрча преко собе и убоде - јао, крв! убоде још једном, док се Попе тешко
извлачио из сна, подиже руку да убоде још једном, али осети да му је зглоб ухваћен, стегнут
и - јао, јао! - уврнут. Није се могао помаћи, био је ухваћен у замку, а Попеове мале црне очи,
сасвим близу, буљиле су у његове. Он скрете поглед. На Попеовом левом рамену виделе су
се две посекотине. "Јао, види колико је крви!" запомагала је Линда. "Види колико је!" Није
подносила да види крв. Попе подиже другу руку. Он се укрути да прими ударац. Али рука га
само ухвати испод браде и окрете му лице, тако да је поново морао да погледа Попеу у очи.
Дуго, сатима и сатима. И одједном - није могао да се уздржи - он заплака. Попе прсну у смех.
"Иди", рече он оним другим, индијанским речима. "Иди, мој мали Ахаијута." Он побеже да
сакрије сузе.
"Сад ти је петнаест година", рече стари Митсима, индијанским речима. "Сад могу да
те учим како се обрађује глина."
Чучећи поред реке, они се заједно дадоше на посао.

"Пре свега", рече Митсима узевши грудву наквашене глине, "направићемо мали
месец." Старац спљошти грудву у округлу плочу, затим сави ивице; месец постаде плитка
здела.

Полако и невешто, он поче да подржава старчеве веште покрете.
"Месец, зделу, а сад ћемо змију." Митсима уваља другу грудву глине у дуг савитљив
ваљак, сави га у круг и притисну на ивицу зделе. "Сад још једну змију. И још једну. И још
једну." Круг по круг, Митсима направи стране ћупа; ћуп је био узан, затим се ширио, и
поново сужавао при грлићу. Митсима је стезао и тапкао, гладио и стругао дланом; и најзад је
пред њим стајао ћуп, познатог облика ћупа за воду какав се употребљавао у Малпаису, само
што је био бео, а не црн, и још мекан. До тог ћупа је стајао његов, искривљена пародија
Митсиминог. Гледајући оба ћупа, морао је да се насмеје.
"Али следећи ће бити бољи", рече он, и поче да кваси нов комад глине.

Моделирати, дати облик, осећати како му прсти добијају вештину и снагу - то му је
пружало необично задовољство. "А, Б, Ц, витамин Д", певушио је за себе, радећи, "рибље
уље на медведа." Радили су цео дан, и целог дана га је испуњавала дубока занесена срећа.

12
Хамлет, III, 3 (превод Ж. Симића и С. Пандуровића).
57