Page 59 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Кад дође зима", рече Митсима, "научићу те како се прави лук."

Дуго је стајао испред куће; и најзад се обред заврши. Врата се отворише; они изиђоше.
Котлу је ишао први, испружене десне руке и чврсто стиснуте шаке, као да у њој држи какав
скупи драгуљ. Киакиме га је следила, исто тако испружене руке са стегнутом шаком. Ходали
су без речи; без речи су за њима ишли браћа и сестре, родбина и цела поворка стараца.
Они изиђоше из пуебла, преко месе. На ивици литице застадоше, окренути
ранојутарњем сунцу. Котлу отвори шаку. На длану му се белела гомилица кукурузног
брашна; он дахну на њу, промрмља неколико речи, а онда је баци, шаку белог праха, према
сунцу. Киакиме учини то исто. Уто искорачи Киакимин отац и, држећи молитвени штап
окићен перјем, очита дугу молитву и баци штап за кукурузним брашном.

"Готово је", гласно рече стари Митсима. "Сад су венчани."
"Па", рече Линда док су кретали натраг, "могу само да кажем да су од стинице
направили гужву. У цивилизованим земљама, кад младић хоће да има девојку, он просто...
Куда си кренуо, Џоне?"

Он се не осврте на њен позив; трчао је све даље, даље, било куда, само да буде сам.

"Готово је." Речи старог Митсиме одјекивале су му у глави. Готово, готово... Ћутке и
врло издалека, али страсно, очајнички, безнадежно, он је волео Киакиме. А сад је било
готово. Имао је шеснаест година.
У ноћи пуног месеца, у Киви антилопе, саопштиће се тајне, обавиће се и отрпети тајне
радње. Сићи ће у киви као дечаци, а изићи из ње као мушкарци. Сви дечаци су се бојали, и у
исто време били нестрпљиви. Најзад дође и тај дан. Сунце зађе, роди се месец. Он пође са
осталима. На улазу у киву, мрачни, стајали су људи; у црвено осветљене дубине водиле су
лествице. Први дечаци су већ силазили. Изненада један човек искорачи, дохвати га за
мишицу и извуче га из реда. Он се отрже и поново се увуче на своје место између остлих.
Овог пута човек га удари, повуче за кожу. "Није ово за тебе белокоси!" "Није ово за кујиног
сина", рече други. Дечаци се насмејаше. "Одлази!" Док се он још врзмао на ивици рупе, људи
поново повикаше: "Одлази!" Један од њих се саже, дохвати камен, баци га. "Одлази, одлази,
одлази." Обасу га киша каменица. Крвавећи, он побеже у мрак. Из црвено осветљене киве
чула се песма. И последњи дечаци беху сишли низ лествице. Био је сасвим сам.
Сасвим сам, изван пуебла, на голој равници месе. Стена је на месечини личила на
побелелу кост. Испред стене, у равници, којоти су завијали на Месец. Маснице су га још
болеле, посекотине и даље крвавиле; јецао је, али не од бола, него зато што је био сасвим
сам, зато што су га истерали, самог, у овај костурни свет стена и месечине. На ивици
провалије он седе. Месец је био иза њега; он загњури поглед у црну сенку месе, у црну сенку
смрти. Само један корак, један мали скок... Он испружи десну руку на месечини. Из
посекотине једна кап, тамна, готово безбојна у мртвој светлости. Кап, кап, кап. Сутра, и
сутра, и сутра... Макбет, В.

Био је открио време, бога и смрт.
"Усамљен, вечино усамљен", говорио је младић.

Те речи изазваше тужан одјек у Бернардовој глави. Усамљен, усамљен... "И ја", рече
он, у изливу поверења. "Страшно усамљен."

"Зар?" Џон је изгледао изненађен. "Мислио сам да на Оној Страни... хоћу да кажем,
Линда је увек говорила да тамо нико није сам."

Бернард се збуни и поцрвене. "Видите", промрмља он одвраћајући поглед, "ја се, чини
ми се, мало разликујем од већине људи. Кад се човек изручи друкчији..."

58