Page 60 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Да, то и јесте оно." Младић климну главом. "Кад је човек друкчији, суђено му је да
живи усамљен. Како су одвратни. Знате ли ви да су ме искључили из свега. Кад су остале
дечаке послали да преспавају у планини - знате, кад у сну треба да се прикаже која ће бити
ваша света животиња - нису ме путили са осталима; нису хтели да ми саопште ни једну
тајну. Али ја сам то ипак урадио сам", додаде он. "Пет дана нисам ништа јео, а онда сам једне
ноћи пошао сам горе у планину." Он показа прстом.
Бернард се осмехну покровитељски. "И јесте ли шта уснули?" упита он.

Овај климну главом. "Али не смем да вам кажем шта." Неко време је ћутао; онда
настави тихим гласом:

"Једном сам урадио нешто што нико други није: стајао сам наслоњен на стену у подне,
у лето, раширених руку, као Исус на крсту."
"Зашто, за име света?"

"Желео сам да сазнам како то изгледа бити разапет на крст. Висити на сунцу..."
"Али зашто"
"Зашто? Па ето..." Оклевао је мало. "Зато што сам осећао да тако треба. Ако је Исус
могао... Уз то, ако је човек нешто згрешио... И још: био сам тужан; то је други разлог."

"Чудан неки лек против туге", рече Бернард. Али, размисливши мало, он закључи да у
томе ипак има неког смисла. Боље него узимати сому...

"После неког времена пао сам у несвест", рече младић. "Пао сам на лице. Видите ли
траг од посекотине?" Он подиже густу жуту косу са чела. На десној слепоочници, бледа и
збрчкана, појави се бразготина.

Бернард погледа, а онда хитро, мало уздрхтавши, скрете очи у страну. Обрада га је
учинила не толико сажаљивим колико грожљивим. Сама помисао на болест или ране била му
је не само стравична него чак одвратна. Као прљавштина, или нагрђеност, или старост. Он
журно промени тему.
"Бисте ли волели да пођете с нама у Лондон?" упита он, повлачећи први потез у
офанзиви чију је стратегију потајно разрађивао још откако је у оној кућици схватио ко би то
могао бити "отац" младог дивљака. "Би ли вам се то допало?"
Младићево лице се озари. "Мислите ли ви то озбиљно?"

"Свакако; то јест ако добијем дозволу."
"И Линда?"

"Па..." Он заћута, обузет сумњом. Та одвратна сподоба! Не, немогућно. Сем ако, сем
ако... Бернарду изненада сину да би управо њен одвратни изглед могао представљати
огромно преимућство. "Па наравно!" узвикну он, надокнађујући своје првобитно оклевање
претерано гласном срдачношћу.

Младић дубоко уздахну. "Кад само помислим да ће се остварити - остварити оно о
чему сам сањао целог живота. Сећате ли се Мирандиних речи?"

"Ко је то Миранда?"
Али младић, очигледно, није чуо питање.

"О дивоте!" говорио је он; а очи су му блистале, лице сијало жарким руменилом.
"Колико су красна та створења! Како је леп људски род!" Руменило, наједном, још
јаче плану; мислио је о Ленини, анђелу у боца-зеленој вискози, сјајној од младости и кремова
за кожу, благоклоног осмеха. Глас му задрхта.

59