Page 62 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Затим тишина. Бернард спусти слушалицу и похита на кров.

"У управникову канцеларију", рече он Гама-зеленом мелезу.
У десет и педесет четири Бернард се руковао са управником.
"Драго ми је, господине Маркс, драго ми је." Громки глас је био пун поштовања.
"Управо смо добили специјално наређење..."

"Знам", прекиде га Бернард. "Малочас сам разговарао телефоном с Његовим
Фордством." Његов уморни тон наговештавао је да су му разговори с Његовим Фордством
свакодневна навика. Он се спусти у столицу. "Молио бих вас да што пре предузмете
потребне кораке. Што пре", понови он с нагласком. Краљевски се забављао.
У једанаест и три минута имао је сва потребна документа у џепу.

"До виђења", покровитељски рече управнику који га беше допратио до лифта. "До
виђења."
Он оде пешице до хотела, окупа се, оде на вибро-вакуум масажу и електролитично
бријање, саслуша јутарње вести, забави се пола сата посматрајући телевизијски програм, и
пошто је натенане ручао, у пола три одлете с мелезом за Малпаис.

Младић се заустави испред излетничког дома.

"Бернарде", позва он. "Бернарде!" Одговора није било.
Нечујан у мокасинама од јелење коже он устрча уза степенице и покуша да отвори
врата. Била су закључана.
Отишли су! Отишли! Десило му се најстрашније што је могао замислити. Она му је
рекла да дође овамо и посети их, а сад их више није било. Он седе на степенице и заплака.
Пола сата касније, паде му на памет да погледа кроз прозор. Прво што је угледао беше
зелени кофер на чијем су поклопцу били уписани иницијали Л. К. У њему плану радост као
ватра. Он подиже камен. Разбијено стакло зазвони на поду. Тренутак касније био је у соби.
Отвори зелени кофер; и већ је удисао Ленинин парфем, пунио плућа суштином њеног бића.
Срце му је дивље лупало; за тренутак је био на ивици несвестице. Затим, сагнут над
драгоценом кутијом, он поче да додирује, да диже према светлости, да испитује. Патент-
затварачи на Ленинином резервном шортсу од вискозног сомота били су, испрва, загонетка;
затим, кад ју је решио, уживање. Зип! па опет зип! зип! био је опчињен. Њене зелене папуче
биле су најлепша ствар коју је икад видео. Он размота један патент-комбине, поцрвене, и
хитро га врати; али намирисану марамицу од ацетата пољуби, а мараму веза око врата.
Отворивши кутијицу, он просу облак миришљавог пудера. Руке су му биле беле као од
брашна. Он их обриса о груди, о рамена, о голе мишице. Диван мирис! Он затвори очи;
протрља образ уз напудерисану руку. Глатка кожа уз образ, мошусни мирис праха у
ноздрвама - њено опипљиво присуство. "Ленина", прошапта он. "Ленина."
Један звук га натера да се тргне, натера га да се постиђено окрене. Он натрпа своју
крађевину у кофер и спусти поклопац; онда поново ослушну, погледа. Ни знака живота, ни
звука. А ипак је сасвим поуздано нешто чуо, нешто као уздах, нешто као шкрипут поднице.
Он оде на прстима до врата и, обазриво их отворивши, нађе се пред широким одмориштем на
степеништу. Он изиђе, гурну врата, провири.

Унутра је, на ниском кревету, откривена у ружичастој патент-пижами из једног дела,
лежала Ленина, у дубоком сну и тако лепа усред својих коврџа, тако дирљиво детињаста са
својим ружичастим прстима на ногама и озбиљним уснулим лицем, тако пуна поверења и
беспомоћности својих клонулих руку и опуштених ногу, да му се у очима појавише сузе.

61