Page 65 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

опасности. Да, у опасности, даме и господо. Овај човек", он оптужујући упре прст у
Бернарда, "овај човек који овде стоји пред вама, овај Алфа-плус за кога је много учињено, и
од кога се, нормално, мора много и очекивати, овај ваш колега - или да предухитрим ствари
па да кажем: ваш бивши колега? - подло је изневерио поверење на спорт и сому, својим
скандалозно неконформистичким сексуалним животом, својим одбијањем да се придржава
учења господа Форда и ван радног места понаша 'као беба у боци'", (на ово директор направи
знак Т), "он се показао као непријатељ Друштва, као подривач, даме и господо, свег Реда и
Стабилности, као завереник против саме Цивилизације. Из тог разлога ја сам за то да га
отпустимо, да га уклонимо с дужности коју је обављао у овом Центру; ја сам за то да сместа
затражим да буде премештен у неки Потцентар најнижег реда, и то, да би његова казна
послужила Друштву у највећој могућној мери, у Потцентар најудаљенији од ма ког
значајнијег Центра становништва. На Исланду ће господин Маркс имати најмање прилике да
наведе друге на погрешан пут својим фордохулним примером." Директор застаде; затим се,
упечатљиво скрстивши руке, окрете Бернарду. "Марксе", рече он, "можете ли нам изнети ма
какав разлог због кога не би требало да извршим казну која вам је изречена?"

"Могу", врло гласно одговори Бернард.
Мало пометен, али ипак величанственим тоном, директор рече: "Онда га изнесите."

"Свакако. Само, он је у ходнику. Један тренутак." Бернард похита вратима и отвори их
широм. "Уђите", нареди он, и разлог уђе и приказа се.

Чу се опште "ах!" мрмљање запрепашћења и ужаснутости; једна девојка врисну;
попевши се на столицу да боље види, неко претури две епрувете пуне сперматозоида.
Подбула, млохавог меса које је висило са ње, необично и страховито чудовиште
средовечности међу тим чврстим младалачким лицима, Линда уђе у салу, усана коктено
развучених и искривљених у безбојан осмех и њишући у ходу својим огромним куковима,
покретом који је требало да буде заводљиво таласање. Поред ње је ишао Бернард.
"Ево га", рече он показујући на директора.
"Зар сте мислили да га не бих препознала?" увређено рече Линда; затим, окренувше се
директору: "Наравно да сам те познала, Томи; препознала бих те свуда, међу хиљаду људи.
Али можда си ти мене заборавио. Зар се не сећаш, Томи? Твоја Линда." Стајала је и гледала
га, накривљене главе, смешећи се и даље, али осмехом који је, пред директоровим изразом
скамењеног гађења, све више губио самопоуздање, који затрепери и најзад се угаси. "Зар се
не сећаш, Томи?" понови она дрхтавим гласом. Очи су јој биле пуне стрепње, пуне
неизрецитог бола; умрљано и омлитавело лице се гротескно згрчи у гримасу крајње патње.
"Томи!" Она рашири руке. Неко се закикота.

"Шта треба да значи", поче директор, "ова чудовишна..."

"Томи!" Она потрча према њему док се ћебе вукло за њом, сави му руке око врата,
сакри лице на његове груди.

Проломи се незадржив урлик смеха.
"...ова чудовишна лакрдија", повика директор.

Црвен у лицу, он је покушавао да се ослободи њеног загрљаја. Она се држала
очањичком снагом. "Али ја сам Линда, ја сам Линда." Глас јој се губио у општем смеху. "Ти
си ми направио дете", завришта она надјачавши галаму. Наједном се сви утишаше,
преплашени; све очи почеше с нелагодношћу да се скривају, не знајући куда да погледају.
Директор пребледе, престаде да се отима и укочи се, руку на њеним зглобовима, буљећи у
њу, пренеражен. "Јесте, дете - а ја сам његова мајка." Она избаци ту срамотну реч као изазов
у озлојеђену тишину; затим, отргавши се од њега, постиђена, постиђена покри лице рукама и
зајеца. "Нисам је крива, Томи. Ја сам увек радила Малтусове вежбе, зар нисам? Зар нисам?

64