Page 67 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"У извесном смислу, скраћујемо", признаде др Шо. "Али, с друге стране, ми га у
ствари продужујемо." Младић се загледа у њега, не схватајући. "Сома може да одузме
неколико година објективног времена", настави доктор. "Али помислите само колико
бескрајно много субјективног времена добијате само под њеним дејством. Сваки сома-
празник пружа делић онога што су наши преци називали вечношћу."
17
Џон поче да схвата. "Вечност нам је била у очима и на уснама" , промрмља он.
"Како?"

"Ништа."
"Разуме се", рече др Шо, "не може се допустити људима да беже у вечност ако треба
да се ради. Али пошто она нема никаквог озбиљног посла..."
"Па ипак", није попуштао Џон, "мислим да то није морално."

Доктор слеже раменима. "Па сад, наравно, ако више волите да је све време слушате
како вришти у лудилу..."

На крају је Џон био приморан да попусти. Линда је редовно добијала своју сому.
Отада није више излазила из своје собице на тридесет седмом спрату стамбене зграде у којој
је становао и Бернард; лежала је у кревету, а радио и телевизор су били непрестано
укључени; славина за мирис пачули је била отворена таман толико да капље, таблете соме су
биле надохвату руке - није се мицала одатле, па ипак није била у тој соби, све време је била
далеко, бескрајно далеко, на одмору, на одмору у неком другом свету, где је музика из радија
била лавиринт звучних боја, лавиринт који је пулсирао и непрестано мењао облике, као да му
је удахнут живот, који је водио (каквим све дивно неизбежним завијуцима) до блиставог
центра апсолутне извесности, где су разигране слике телевизора биле извођачи у неком
неописиво заносном тотално озвученом тактилу, где је пачули који је капао био више него
мирис - био сунце, био милион сексофона, био Попе у њеном загрљају, само много више,
неупоредиво више од тога, и бескрајно.
"Не, подмладити не можемо. Али врло ми је драго", закључио је др Шо, "што ми се
пружила ова прилика да видим пример сенилности код људског бића. Много вам хвала што
сте ме позвали." Он срдачно стеже Бернардову руку.
Дакле, свима им је било само до Џона. А пошто се само преко Бернарда, одређеног за
чувара, могло доћи до њега, Бернард осети да се први пут у животу с њим поступа не смо
нормално него као са човеком изузетне важности. Више се није причало о алкохолу у
његовом сурогату крви, више се нису збијале шале на рачун његовог физичког изгледа.
Хенри Фостер се трудио на све могуће начине да се спријатељи с њим, Бенито Хувер му је
поклони шест пакетића гуме за жвакање с додатком полних хормона, помоћник директора
одељења за предодређивање дошао му је на ноге и готово просјачки измољакао позивницу за
једну од Бернардових вечерњих забава. Што се тиче жена, било је довољно да само
наговести могућност да ће их позвати, и могао је имати коју је год хтео.
"Бернард ме је позвао за среду на упознавање с дивљаком", победнички објави Фани.

"Баш ми је драго", рече Ленина. "Сад стварно мораш признати да си погрешила што
се тиче Бернарда. Је л' да је он врло симпатичан младић?"
Начелник одељења за флаширање, директор одељења за предодређивње, три заменика
помоћника генералног директора за оплођивање, шеф катедре за тактилну кинематографију
више школе за емоционалну технологију, опат Вестминстерске појаонице, надзорник
бокановскизације - списак угледних личности које су долазиле на Бернардове забаве био је
бескрајно дуг.

17
Антоније и Клеопатра, I, 3.
66