Page 70 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

поштовања достојне масе од бетонског гвожђа и вита-стакла. У средини квадратног
дворишта стајала је чудна стара статуа господа Форда од хромираног челика.
Др Гефни, ректор, и госпођица Кит, управитељица, сачекаше их док су силазили из
хеликоптера.

"Има ли овде много близнаца?" упита Дивљак с прилично бојазни кад су кренули у
обилазак.

"О, не", одговри ректор. "Итон је резервисан само за децу из највиших каста. Једна
оплодна ћелија - једна одрасла јединка. Разуме се, то отежава наставу, али пошто ће наши
ученици у животу заузимати одговорне положаје и морати да се сналазе у изузетним
ситуацијама, то се није могло избећи." Он уздахну.
Бернарду је, у међувремену, запала за око госпођица Кит. "Ако сте слободни једне
вечери, понедељком, средом или петком", рече он, и додаде, показавши палцем на Дивљака:

"Интересантан примерак. Врло чудан."
Она се осмехну (заиста диван осмех, помисли он); да, хвала, биће јој врло мило да
присуствује некој његовој забави.
Ректор отвори врата.

После пет минута у тој Алфа-двоструко плус учионици, Џон је био мало збуњен.
"Шта су то основи релативитета?" дошапну он Бернарду. Бернард покуша да објасни,
а онда се предомисли и предложи да пођу у неку другу учионицу.
Иза једних врата у ходнику који је водио до Бета-минус географског кабинета чула се
вика једног звучног сопрана: "Један, два, три, четири", а затим, уморно и нестрпљиво: "На
месту вољно."
"Малтусове вежбе", објасни управитељица. "Разуме се, већина наших девојака су
штиркиње. И ја сама сам штиркиња." Она се осмехну Бернарду. "Али имамо неких осам
стотина нестерилизовних и оне морају стално да вежбају."
У Бета-минус географском кабинету Џон сазнаде да је резерват за дивљаке 'област
коју се, због неповољних климатских или геолошких услова, или несташице природног
богатства, није исплатило цивилизовати'. Нешто шкљоцну, соба се замрачи, и одједном се на
19
екрану изнад наставникове главе појавише Пенитентес из Акоме како падају ничице пред
богородицом и лелечу, као што их је он слушао у пеублу, исповедајући своје грехе пред
Исусом на крсту, пред Пуконгом представљеним у облику орла. Млади Итонци су се
грохотом смејали. Лелечући и даље, Пенитентес устадоше, обнажише се до појаса и почеше
се бичевати, ударац за ударцем, бичевима чији су каишеви били везани у чвор. Удвостручени
смех надјача чак и њихово стењање које се чуло из појачала.

"Али зашто се смеју?" упита Дивљак с болним запрепашћењем у гласу.
"Зашто?" Ректор окрете према њему лице које је још било развучено у осмех. "Зашто?
Па зато што је све ово крајње смешно."
У тактилском сумраку, Бернард се усуди на потез који некада ни у потпуном мраку не
би смео да изведе. Снажан у својој новостеченој важности, он обгрли управитељицу око
струка који меко попусти, као жалосна врба. Управо се спремао да украде који пољубац, или
да је евентуално, благо уштине, кад нешто шкљоцну и ролетне се дигоше.

"Сад бисмо могли да кренемо даље", рече госпођица Кит и упути се вратима.
"А ово је", рече ректор тренутак касније, "хипнопедијски центар."

19
Покајници, испаштачи; прим. прев.
69