Page 72 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Она баш има среће", рече Фани за себе, посматрајући је.

У оној примедби није било зависти; доброћудна Фани је само констатовала чињеницу.
Ленина је заиста имала среће; утолико што је, поред Бернард, и њој припао замашан део
Дивљакове огромне славе, утолико што је њена безначајна личност одражавала највећу
сензацију дана. Зар није имала позив од секретарице Кола фордовских сестара да одржи
предавање о својим доживљајима? Зар није била позвана на годишњу вечеру клуба
Афродитеум? Зар се већ није појавила у тактило-филмским новостима - видљива, чујна и
опипљива безбројним милионима становника целе планете?
Пажња коју су јој указивале чувене личности није била ништа мање ласкава. Други
секретар регионалног Управљача света био ју је позвао на вечеру и доручак. Један викенд је
20
провела с Његовим Фордством Врховним Судијом, други с Кентерберијским архипојцем .
Директор Корпорације за унутрашње и спољне лучевине стално ју је зивкао телефоном, а
заменик гувернера Европске банке водио ју је у Довил.

"Дивно је, разуме се. Само, ипак", повери се она једном приликом Фани, "ипак се
осећам као да сам нешто стекла изигравши туђе поверење. Јер, наравно, прво што их
интересује то је како изгледа имати се с Дивљаком, а ја морам да им кажем да не знам." Она
затресе главом. "Јасно, већина мушкараца ми не верује. Али да знаш да је истина. Волела бих
да није", додаде она тужно и уздахну.
"Страшно је згодан, је л' да?"

"Па зар се ти њему не свиђаш?" упита Фани.
"Понекад ми се чини да му се свиђам, а понекад опет не. Он се стално труди да ме
избегне; излази из собе кад ја уђем; неће ни да ме додирне; неће чак ни да ме погледа. Само
понекад кад се изненада окренем, ухватим га како ме прождире очима, и онда - уосталом,
знаш већ како мушкарци изгледају кад им се допаднеш."

Да, Фани је знала.
"Ништа не схватам", рече Ленина.

Није могла да схвати, и није била само збуњена него и узнемирена.
"Знаш, Фани, зато што се он мени свиђа."

Свиђа, и то све више и више. Па, сад је прилика, помисли она, тапкајући се иза ушију
прстима овлаженим парфемом. Тап, тап, тап - и те каква прилика. Њено расположење нађе
одушка у песми.

Дражи док не кажем; важи,
Воли док ме не заболи,
Док не паднем сва у кому,
Љуби, мази у екстази:
Љубав прија, и ти и ја
Волимо је као сому.

Оргуље за мирис свирале су дивни, освежавајући Капричо траве - треперави арпеђо
мајчине душице и лавандуле, рузмарина, босиљка, мирте, козлаца, низ смелих модулација
које су додиривале нотне кључеве зачина, све до амбре, а онда лагани повратак, преко
сандаловог дрвета, камфора, кедра и свежег сена (с повременим благим дисхармоничним
тоновима - ћувом говеђег печења, благим воњем свињске балеге), једноставним ароматским
линијама основне теме. Последњи одјек мајчине душице полако замре, зачу се аплауз, светла
се упалише. У апарату за синтетичку музику поче да се одвија ролна. Сад је салу испуњавала

20 У данашњој Енглеској: Кентерберијски архиепископ - највиши црквени великодостојанственик после
владара; прим. прев.
71