Page 74 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

зажарени, очи блиставе као роса, дисање немирно и дубоко. Она дохвати Дивљакову руку и
притисну је, млитаву, уза свој бок. Он је погледа за тренутак, блед, измучен, обузет жељом и
постиђен због ње. Није био достојан Ленине, није... Очи им се за тренутак сретоше. Какво су
благо њене очи обећавале! Краљевску награду у темпераменту. Он брзо скрете поглед,
ослободи своју заточену руку. Нејасно се прибојавао да она не престане да буде нешто чега
би се он осећао недостојним.
"Мислим да овакве ствари не би требало гледати", рече он, хитајући да с Ленине
пребаци на спољне околности кривицу за свако прошло или будуће несавршенство.
"Какве ствари, Џоне?"

"Као овај одвратни филм."
"Одвратни?" Ленина се истински зачуди. "Ја мислим да је баш добар."

"Низак је", рече он увређено, "сраман."
Она одмахну главом. "Не схватам те." Зашто је тако чудан? Зашто се толико труди да
поквари ствари?
У таксикопетру једва да ју је и погледао. Везан неизреченим заклетвама, покоран
законима који су одавно престали да важе, седео је ћутећи, окренут у страну. Понекад би му
се цело тело затресло до изненадног нервозног трзаја, као да неки прст повлачи жицу
затегнуту до кидања.
Таксикоптер се спусти на кров зграде у којој је био Ленинин стан. "Најзад", ликујући
помисли она излазећи из кабине. Најзад - иако је управо сада био толико чудан. Заставши
испод сијалице, она зашкиљи у своје ручно огледало. Најзад. Да, нос јој се заиста мало сија.
Она истресе мало пудера из пуфне. Она протрља сјајно место на носу, мислећи при том:
"Страшно је згодан. Он бар не мора да се стиди као Бернард. Па ипак... Свако други би то
давно урадио. Е, па, најзад ће се и то средити." Онај делић лица у округлом огледалцету
одједном јој се насмеши.

"Лаку ноћ", рече пригушени глас поред ње. Ленина се нагло окрете. Он је стајао на
улазу у такси, разрогачених очију, укочена погледа, очигледно је тако гледао све време док је
она пудерисала нос, и чекао - али шта? Или оклевао, покушавајући да донесе одлуку, и све
време мислио, мислио - није могла да схвати какве све чудновате мисли. "Лаку ноћ, Ленина",
понови он и покуша да се осмехне, али на лицу му се само појави нека необична гримаса.
"Али Џоне... мислила сам да ћеш... хоћу да кажем, зар нећеш да...?"

Он затвори врата и саже се да нешто каже возачу. Такси узлете у ваздух.
Гледајући кроз прозорчић на поду, Дивљак је видео Ленинино лице окренуто навише,
бледо у плавичастој светлости сијалица. Уста су била отворена, дозивала га је. Њена силуета,
скраћена у перспективи, брзо је нестајала, квадрат крова који се смањивао изгледао је као да
тоне у мрак.

Пет минута касније био је у својој соби. Извадивши из скровишта књигу коју су
мишеви били нагризли, он поче да преврће умрљане и изгужване листове с побожном
пажњом и заустави се на Отелу. Отело је, сети се он, сличан јунаку филма Три недеље у
хеликоптеру - и он је црнац.

Бришући очи, Ленина се упути преко крова до лифта. Спуштајући се на XXВИИ спрат
она извади своју бочицу соме. Један грам ће бити мало, закључи она, њена бољка је била јача
од те порције. Али ако узме два грама, ризикује да се сутрадан ујутру не пробуди на време.
Она, најзад, начини компромис и на савијени леви длан истресе три таблете од по пола грама

73