Page 76 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Ленина одједном осети све оно што се нормално искуси на почетку куре сурогатом
дубоких осећања - страшну празнину, зебњу без даха, мучнину. Учини јој се да јој је срце
стало.

"Можда зато што му се не свиђам", рече она у себи. И одједном ова претпоставка
постаде утврђена чињеница: Џон није хтео да дође зато што му се она не свиђа. Зато што му
се она не свиђа...

"Знате, ово је стварно превише", говорила је управитељица Итона директору
Предузећа за крематоријуме и рекуперацију фосфора. "Кад само помислим да сам чак..."
"Јесте", чу се глас Фани Краун, "оно за алкохол је чиста истина. Једна моја
пријатељица познавала је једну девојку која је у то време радила у депоу ембриона. Она је
рекла мојој пријатељици, а пријатељица је рекла мени..."
"Штета, штета", рече Хенри Фостер, саучествујући у Архипојчевом негодовању.
"Вероватно ће вас интересовати да чујете да га наш бивши директор замало није преместио
на Исланд."

Пробушен сваком изговореном речи, чврсто надувани балон Бернардове срећне
самоуверености издушивао је на хиљаду рана. Блед, смушен, понизан и нервозан, он се вртео
око својих гостију, муцао неповезане речи извињавања, уверавајући их да ће идући пут
Дивљак свакако доћи, молећи их да седну и поједу сендвич с каротином, мало паштете с
витамином, да попију чашу лажног шампањца. Они су јели, али њега су игнорисали; пили и
сипали му увреде у лице, или разговарали о њему, гласно и упадљиво, као да га и нема.
"А сад, пријатељи моји" рече Кентерберијски архипојац оним свечаним звучним
гласом којим је водио свечану службу на прославама Фордовдана, "а сада, пријатељи моји,
мислим да је време..." Он устаде, спусти своју чашу, очисти руком са свог прслука од
пурпурне вискозне тканине мрвице богатог обеда и пође вратима.

Бернард полете као стрела да га задржи.
"Зар баш морате, Архипојче?... Још је рано. Ја сам се надао да ћете..."

Да, чему се он све није надао кад му је Ленина у поверењу рекла да ће Кентерберијски
архипојац доћи ако му се упути позивница. "Знаш, он је у ствари јако симпатичан." И
показала је Бернарду мали златни патент-затварач у облику слова Т; добила га је од
Архипојца за успомену на викенд који је с њим провела у Појаоници дијецезе. У част
Кентерберијског архипојца и г. Дивљака, објавио је Бернард свој тријумф на свакој
позивници. Али Дивљак је од свих вечери изабрао баш ово да се закључа у своју собу, да му
виче "Хани!" и чак (срећа што Бернард није разумео језик племена Суњи) "Сонс со тсе-нс!"
Оно што је требало да буде врхунски домет у целој Бернардовој каријери, испало је тренутак
његовог најдубљег понижења.

"Ја сам се толико надао..." понављао је он муцајући, упревши очи пуне молбе и
смушености у великог достојанственика.
"Млади мој пријатељу", рече Архипојац тоном гласне и свечане строгости. Завладала
је општа тишина. "Даћу вам један мали савет." Он запрети прстом Бернарду. "Пре него што
буде прекасно. Али, али користан савет." (Глас му постаде загробан.) "Поправите своје
понашање, младићу, поправите своје понашање." Он начини знак Т над Бернардом и окрете
се. "Ленина, дете моје", позва он измењеним гласом, "пођите са мном."
Послушно, али без осмеха (потпуно несвесна указане почасти) и без видљиве радости,
Ленина крете за њим и изиђе из собе. Остали гости су их следили у размацима које је
налагало поштовање. Последњи залупи врата. Бернард остаде сасвим сам.
Пробушен, потпуно издуван, он паде у фотељу и, покривши лице рукама, заплака.
Неколико тренутака касније предомисли се и узе четири таблете соме.
75