Page 77 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Горе у својој соби Дивљак је читао 'Ромеа и Ђулијету'.

Ленина и Архипојац изиђоше на кров Појаонице. "Пожурите млади мој пријатељу -
хоћу рећи, Ленина", повика нестрпљиво Архипојац са улаза у лифт. Ленина, која се за
тренутак беше зауставила да погледа Месец, спусти поглед и похита преко крова да му се
придружи.
Научна расправа коју је Мустафа Монд управо био прочитао носила је наслов 'Нова
теорија биологије'. Он је неко време седео, чела набрана у размишљању, затим узе перо и
написа преко прве стране: 'Ауторов математички третман појам сврхе нов и веома
инвентиван, али јеретичан, у односу на садашње друштвено уређење опасан и потенцијално
субверзиван. Не одобрава се за штампу.' Он подвуче последње речи. 'Аутора држати под
специјалним надзором. Може се указати потреба за његовим премештањем у Станицу за
поморску биологију на Св. Јелени.' Штета, помисли он потписујући се. Маестрално дело.
Али кад се једном почну допуштати објашњења која узимају сврху као основну премису -
онда, Форда ми, ко зна куда то може да одведе. Такве идеје могу лако да потру дејство
обрађивања међу нестабилнијим духовима виших каста - да им униште веру у срећу као
Највише Добро и наведу их да уместо тога поверују како је циљ негде даље, негде ван
садашње сфере људског дохвата, да циљ живота није у одржавању стања лагодности него у
неком јачању и пречишћавању свести, у неком проширењу знања. Што врло лако,
размишљао је Управљач, може да буде истина. Али недопустива у садашњим условима. Он
поново узе перо и испод речи Не одобрава се за штампу повуче још једну црту, дебљу и
црњу од прве, онда уздахну. Како би било лепо, помисли, кад се не би морало мислити о
срећи!
Затворених очију, лица које је пламтело у заносу, Џон је декламовао празнини:

О, нек се учи луч од ње да сја!
Мислиш на лицу ноћ је носи та
Ко алем-камен скуп Циганка каква
На уху свом. За сваки дан оваква
Лепота није, нит за свет: за једне
21
Раскошна одвећ, скупа изванредно за друге...
На Ленининим грудима сијало је златно Т. Архипојац га несташно дохвати и
несташно поче да вуче, да вуче. "Најбоље ће бити", одједном рече Ленина, прекинувши дугу
тишину, "да ја узмем два-три грама соме."

Бернард је у то време већ заспао дубоким сном и смешио се свом приватном рају
снова. Смешио се, смешио. Али сваких тридесет секунди, неумољиво, казаљка за минуте на
електричном сату изнад његове главе скочила би унапред уз једва чујан тик, тик, тик, тик... И
дође јутро. Бернард се поново нађе у блату времена и простора. До Центра се одвезао
таксијем, у најмрачнијем расположењу. Пијанство од успеха беше изветрило; поново се нађе
трезан у себи самом; а супротно од привременог балона у току последњих неколико недеља,
његово старо ја је изгледало теже од околне атмосфере, теже него икад раније.

Према овако издуваном Бернарду Дивљак, преко сваког очекивања, испољи већу
пријазност.

"Сад сте ближи оном расположењу у коме сте били у Малпаису", рече он кад му је
Бернард испричао своју жалосну причу. "Сећате ли се нашег првог разговора? Испред
кућице. Сад изгледате као што сте изгледали тада."

"Зато што сам поново несрећан; ето зашто."
"Ја лично бих радије био несрећан него овако лажно срећан као што сте ви."

21
Ромео и Ђулијета, I, 5 (превод Б. Недића и В. Живојиновића).
76