Page 78 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Е, ово ми се допада", јетко рече Бернард. "Тим пре што сте ви криви за све ово. Нисте
дошли на забаву и зато су се сад сви окренули против мене." Знао је да је његова оптужба
неправична до апсурда; он признаде у себи - касније, чак и наглас - да је истина оно што му
је Дивљак рекао у одговору: да пријатељи који се за такву ситницу претварају у непријатеље
и прогониоце нису никакви пријатељи. Но упркос том сазнању и тим признањима, упркос
томе што су му подршка и симпатија његовог пријатеља остали једина утеха, Бернард
перверзно настави да гаји, упоредо са сасвим искреним пријатељским осећањима, потајну
мржњу према Дивљаку, да смишља кампању ситних освет уперених против њега. Гајити
мржњу према Архипојцу било је бескорисно; шефу Одељења за флаширање или помоћнику
Директора одељења за предодређивање било је немогућно светити се. Као жртва, Дивљак је
за Бернарда поседовао огромно преимућство над осталима стога што му је био при руци.
Једна од главних функција пријатеља јесте да издржи (у блажем и симболичном облику)
казне које бисмо желели, али не можемо, да извршимо над нашим непријатељима.
Бернардов други жртвопријатељ био је Хелмхолц. Кад је, поражен, отишао и поново
га замолио за пријатељство које се, у свом сјају, није трудио да одржи, Хелмхолц му га је
пружио; и то га пружио без прекора, без речи примедбе, као да је заборавио да су се икад
свађали. Дирнут, Бернард се истовремено осетио понижен овом великодушношћу -
великодушношћу утолико изузетнијом и стога дубље понижавајућом што није дуговала
ништа соми, него самом карактеру Хелмхолцовом. Заборавио је и опростио Хелмхолц,
онакав какав је био сваког дана, а не Хелмхолц какав постаје под дејством пола грама соме.
Бернард је осетио одговарајућу захвалност (била је велика утеха поново имати пријатеља), а
и одговарајућу одбојност (било би задовољство осветити се на неки начин Хелмхолцу за
његову доброту).
Приликом првог сусрета после заваде, Бернард отвори срце, исприча му све о својој
злој срећи и прихвати утеху. Тек неколико дана касније он сазнаде, са изненађењем и
дубоким стидом, да није једини који има тешкоћа. Хелмхолц беше такође дошао у сукоб с
влашћу.
"Све због неких стихова", објасни он. "Држао сам мој редовни курс за трећу годину,
виши крус емоционалне технологије. Дванаест предавања, од којих је седмо о стиховима.
Тачније, 'О употреби стихова у моралној пропаганди и реклами'. Предавања увек илуструјем
мноштвом практичних примера. Овог пута сам им дао нешто што сам сам написао. Све саме
глупости, разуме се; али нисам могао да одолим." Он се насмеја. "Интересовало ме је да
видим реаговање. Поред тога", додаде он озбиљним тоном, "хтео сам да спроведем малчице
пропаганде; да их наведем да осете оно што сам је осећао док сам писао те стихове. Форде!"
Он се поново насмеја. "Каква се дрека дигла! На крају ме је позвао декан и запретио да ће ме
сместа отпустити. Сад сам обележен."
"А о чему су говорили ти стихови?"

"О самоћи."
Бернардове обрве пођоше навише.

"Ако хоћеш, изрецитоваћу ти их." И Хелмхолц поче:
"Састанак одбора одржан јуче,
Маљице целе, а добош разбијен.
Поноћ у граду, време се вуче,
У вакууму будилник навијен.
Стегнута лица, склопљена уста,
Заустављене све су машине;
Некад пуни света, сада пусти,
Тргови посташе царство тишине.
Ћутња сва се сада веселе,
77