Page 79 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Плачу (које тихо, које гласно),
Говоре нешто - али шта желе
Никако није ми јасно.

У одсуству, рецимо, Џени,
Одсуству Егерије шкртице,
Одсуству њихових груди, рамена,
Усана и, овај, тртице,
Присуство расте, у тишини,
Ал' чије? питам, и којег
Апсурда који, ево, чини
Да нешто што не постоји
У празне ноћи ипак се усели
Опипљивије и јаче но оно
Са чим се паримо у собама белим -
Ал' зашто је ружно и гадости склоно?
Ето, то сам им навео као пример; а они су ме пријавили декану."

"Нимало се не чудим", рече Бернард. "Ти стихови директно нападају све оно што су
они научили у сну. Имај у виду да су им упозорења против самоће поновљена најмање
двеста педесет хиљада пута."

"Знам. Али хтео сам да видим како ће деловати."
Хелмхолц се само насмеја. "Чини ми се", рече он, поћутавши мало, "да тек почињем
да проналазим нешто о чему вреди писати. Као да тек почињем да користим ону моћ коју
осећам у себи - ону додатну, скривену моћ. Чини ми се да се то сада буди у мени." Бернарду
се учини да је његов пријатељ дубоко срећан упркос свим својим недаћама.

Хелмхолц и Дивљак се сместа спријатељише. И то тако срдачно да Бернард осети
оштар убод љубоморе. У току свих тих недеља он није доспео до такве присности с
Дивљаком какву је Хелмхолц успоставио за тренутак. Посматрајући их, слушајући њихов
разговор, он је понекад хватао себе у осећању да жали што их је саставио.

Стидео се своје љубоморе и трудио се да је угуши наизменичним напорима воље и
дозама соме. Али напори воље нису увек доносили успех; а у размацима између сома-одмора
неизбежно се враћало свакодневно стање. Одвратно осећање му се упорно враћало.

При трећем сусрету с Дивљаком, Хелмхолц изрецитова своје стихове о самоћи.
"Како вам се допада?" упита кад је завршио.

Дивљак одмахну главом. "Чујте ви ово", беше његов одговор; он откључа фиоку у
којој је чувао књигу коју су мишеви изгризли, отвори је и поче да чита:

Нека она птица најгласнијег поја
С јединог дрвета Арабије целе
Буде тужни гласник, труба невесела...

Хелмхолц је слушао са све јачим узбуђења. На речи "јединог дрвета Арабије целе" он
се трже; на "дречави весниче", осмехну се од изненадног задовољства; на "свака птица
тиранског крила", крв му јурну у образе; али на "посмтрну музику" побледе и задрхта од
неке потпуно нове емоције. Дивљак је читао и даље:
И тако страва преплави својину,
Јер испод 'ја' се нешто друго крило;
Ни два ни један сад већ није било
Двоструко име природе једине.
Разум сам собом помућен поста
78