Page 80 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

И виде поделу где се опет спаја...

"Форда славимо, оргије правимо!" рече Бернард, прекидајући читање гласним,
непријатним смехом. "Па то је, просто-напросто, химна с Мисе солидарнсоти." Светио се
својој двојици пријатеља што више воле један другог него њега.

Приликом следећа два-три сусрета он је често понављао овај мали чин освете. Систем
је био једноставан и, пошто је и Хелмхолца и Дивљака страшно погађало разбијање и
каљање омиљеног поетског кристала, необично ефикасан. Најзад му Хелмхолц запрети да ће
га ударцем ноге у стражњицу избацити из собе ако се још једном усуди да их прекине. Па
ипак је, за дивно чудо, следећи инцидент, најсрамнији од свих, био Хелмхолцово дело.

Дивљак је читао 'Ромеа и Ђулијету' наглас - читао (пошто је себе стално видео као
Ромеа а Ленину као Ђулијету) гласом дрхтавим од јаког узбуђења. Хелмхолца је сцена првог
сусрета двоје заљубљених збунила и заинтересовала. Сцена у воћњаку одушевила га је
својом поетичношћу; али изражена осећања су му била смешна. Тако се секирати око тога
хоће ли човек имати девојку или не - било му је прилично смешно. Али, ако се рашчлани
сваки вербални детаљ, каква дивна манипулација емоцијама!
"У поређењу са овим старцем", рече он, "наши најбољи стручњаци за пропаганду
испадају просто смешни." Дивљак се победнички осмехну и настави да чита. Текло је, мање-
више, добро, све док у последњој сцени трећег чина Капулет и његова жена нису почели
гонити Ђулијету да се уда за Париса. Хелмхолц се врпољио у току целе те сцене; али кад, у
патетичној имитацији Дивљаковој, Ђулијета завапи:
Зар самилости међу облацима
нема да види понор јада мог?
О слатка мајко, не отурај мене:
бар један месец једну недељу
одложи брак мој; или ако не,
припреми брачну постељу за мене
22
у гробу мрачном где но Тибалт спи...
кад Ђулијета изговори ово, Хелмхолц прште у необуздан грохот.

Отац и мајка (каква гротескна вулгарност!) који гоне своју кћер да има неког кога
неће! И та глупача која не говори да се има с неким другим кога (бар у том тренутку) више
воли! У свом скаредном бесмислу ситуација је била неодољиво смешна. Пође му за руком, уз
херојски напор, да задржи све већи притисак свог осећања за смешно; али 'слатка мајко' (у
Дивљаковом гласу дрхтавом од бола) и помињање Тибалта, мртвог а очигледно
некремираног, како расипа сав свој фосфор у гробу мрачном - то је било и сувише за њега.
Смејао се и смејао док га је Дивљак, блед од увреде и беса, гледао преко своје књиге коју,
најзад, видевши да смех не престаје, гневно затвори, после чега устаде и, покретом човека
који склања бисер од свиња, закључа је у фиоку.

"Па ипак", рече Хелмхолц кад је, повративши довољно даха да се може извинити,
смирио Дивљака толико да је овај пристао да саслуша његово објашњење, "ја добро знам да
су овакве смешне, сумануте ситуације потребне; ни о чему другом се не може писати заиста
добро. Зашто је тај стари био тако добар пропагандиста? Зато што је имао толико безумних,
лудачки болних ситуација због којих се може узбуђивати. Треба бити повређен и узнемирен;
иначе се не може смислити ниједна стварно добра, рендгенски продорна реченица. Али оно
са очевима и мајкама!" Он одмахну главом. "Ја ипак не могу да останем озбиљан кад се тако
шта помене. И ко се још може узбудити због тога хоће ли неко имати девојку или не?"
(Дивљак се трже; али Хелмхолц, који је замишљено гледао у под, не виде ништа.) "Не",
закључи он са уздахом, "то не иде. Потребне су нам неке друге врсте лудила и жестине. Али

22
Ромео и Ђулијета, III, 5 (превод Б. Недића и В. Живојиновића).
79