Page 82 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"А у међувремену..."

"Не мисли на њега."
"То не зависи од мене."
"Онда узимај сому."

"То и радим."

"Па онда продужи."
"Али у међувремену ми се и даље свиђа. Увек ће ми се свиђати."
"Е, ако је тако", одлучно рече Фани, "зашто не узмеш ти њега? Хтео он то или не."

"Али кад би ти знала колико је чудан!"
"Разлог више да не попустиш."

"Лако је то рећи."
"Ништа ти њега не слушај. Пређи на дело." Фанин глас је био као труба; у том
тренутку као да је држала предавање Бета-минус тинејџеркама у Колу фордовских сестара.
"Дабоме, пређи на дело - и то сместа. Не часи ни часа."
"Онда узми пола грама соме; ништа ти друго и не треба. Ја сад идем да се окупам."
Она одмаршира вукући пешкир.
Звонце зазвони, и Дивљак, који је нестрпљиво ишчекивао да Хелмхолц дође (пошто се
најзад решио да исприча Хелмхолцу о Ленини, није могао понети да ма и за тренутак одложи
своје поверавање) скочи и отрча до врата.
"Предосећао сам да сте то ви, Хелмхолце", повика он отварајући.

На прагу је, у морнарском оделу од белог свиленог ацетата и белој капи, мангупски
накривљеној на лево уво, стајала Ленина.
"Ох!" рече Диваљак, као да га је неко ударио из све снаге.

Ленини је било довољно пола грама да заборави на свој страх и збуњеност. "Здраво,
Џоне", рече она осмехнувши се, и уђе поред њега у собу. Он аутоматски затвори врата и пође
за њом. Ленина седе. Завлада дуго ћутање.

"Изгледа да ти није превише мило што ме видиш, Џоне", рече она на крају.
"Да ми није мило?" Дивљак је прекорно погледа, онда одједном паде на колена пред
њом, узе Ленинину руку и побожно је пољуби. "Да ми није мило? О, кад бисте само знали",
прошапта он и, усудивши се да подигне поглед до њеног лица, настави: "Дивотна Ленина,
врхунац ви сте, заиста, дивоте, а вредни сте и највећег блага на свету." Она му се осмехну
заводнички нежно. "Ви сте савршени", (нагињала се према њему растворених усана),
"савршени, неупоредиви сте и створени", (све ближе и ближе), "од оног што је најбоље у
23
сваког створења." Још ближе. Дивљак одједном скочи на ноге. "И зато", рече скривајући
поглед, "зато сам хтео да прво учиним нешто... мислим, да докажем да сам вас достојан. То,
додуше, никад нећу моћи да будем потпуно. Но у сваком случају, да докажем да вас нисам
сасвим недостојан.
Хтео сам да учиним нешто..."
"А зашто мислиш да треба..." поче Ленина, али не доврши реченицу. У гласу јој се
осети раздраженост. Кад се неко нагиње, све ближе и ближе, растворених усана - и одјеном

23
Бура, III, 1 (по преводу др М. Богдановића).
81