Page 84 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

За тренутак наступи тишина, затим он рече врло тихо: "Волим те више него ишта на
свету."
"Па добро, зашто онда не кажеш?" повика она, а огорчење јој је било толико дубоко да
она забоде своје оштре нокте у кожу на његовом зглобу. "Уместо што ми ту причаш о
чворовима, и усисивачима, и кугуарима, и што ме већ недељама тераш у очајање."
Она пусти његову руку и љутито је одгурну.

"Да ми се толико не свиђаш", рече она, "била бих бесна на тебе."
И одједном му се њене руке нађоше око врата, он осети мекоту њених усана на
својима. Тако дивно меке, тако топле и електричне да му неизбежно дођоше у памет загрљаји
из Три недеље у хеликоптеру. Оох! оох! стереофонска плавуша и аах! надстварни црнац.
Ужас, ужас, ужас... он покуша да се ослободи, али Ленина га загрли још јаче.

"Зашто ми ниси рекао?" прошапута она, забацујући главу да га погледа. Поглед јој је
био нежно прекоран.
"Ни најмрачнија пећина, најзгодније место", (поетски је грмео глас савести), "најјача
28
напаст злога духа нашег, моју част у пожуду претворити неће. Никад, никад!" закључи он.
"Луди мали!" говорила је она. "Толико сам те желела. А ако си и ти желео мене, зашто
ниси...?"
"Али, Ленина..." побуни се он, и кад она сместа склони руке с њега и устукну за корак,
он помисли за тренутак да је схватила немушти знак који јој је дао. Али кад она откопча свој
опасач за фишеклије од белог вештачког лака и пажљиво га обеси преко наслона столице, он
поче да сумња.
"Ленина!" поплашено понови он.
Она подиже руку до висине грла и учини дуг вертикалан покрет; њена бела морнарска
29
блуза расцепи се одозго до доле; сумња се згусну у превише, превише чврсту извесност.
"Ленина шта то радиш?"
Зип, зип! Њен одговор је био нем. Она искорачи из својих морнарских панталона
широких при дну ногавица. Њен патент-комбине био је бледоружичаст као шкољка.
Архипојчево златно Т висило јој је на грудима.
30
"Јер ове брадавице које кроз шипке прозорске пробијају мушке очи..." Речи које су
певале, грмеле, зачаравале, учинише је двоструко опаснијом, двоструко заводљивијом.
Нежне, нежне, али толико продорне! Пробијају и буше разум, поткопавају одлуку. "Најјаче
31
заклетве само су слама на ватру у крви. Уздржи, уздржи се, јер иначе..."
Зип! Ружичаста округлина се раздвоји као равно пресечена јабука. Она махну рукама,
подиже десно стопало, затим лево: патент-комбине је лежао беживотан и као издуван на
поду.

Још у чарапама и ципелама, и мангупски накривљеној округлој капи, она пође према
њему. "Драги. Драги! Да си само раније рекао!" Она пружи руке.

Али уместо да и сам испружи руке и каже "Драга!" Дивљак престрављено устукну,
машући рукама према њој, као да тера неку наметљиву и опасну животињу. Четири корака
натрашке и он се нађе прикљештен уза зид.

28 Бура, IV, 1.
29
Алузија на Хамлета ("Ово превише, превише чврсто месо..."); прим. прев.
30 Тимон Атињанин, IV, 3.
31
Бура, IV, 1.
83