Page 85 - Aldous Huxley - Vrli novi svet
P. 85
"Срећо!" рече Ленина, стави му руке на рамена и припи се уз њега. "Воли док ме не
заболи." И она је знала стихове напамет, знала речи које су певале, биле мађија и одјекивале
као ударање у бубњеве: "Док не паднем", она затвори очи, а глас јој се спусти до сањивог
мрмора, "док не паднем сва у кому. Љуби, мази у екстази..."
Дивљак је шчепа за зглобове, стрже јој руке са својих рамена, одгурну је грубо на
дужину руке.
"Јао, боли ме, боли... ох!" Она одједном ућута. Од страха беше заборавила бол.
Отворивши очи, видела је његово лице - не, не његово, него лице окрутног незнанца, бледо,
изобличено, уздрхтало од неког нездравог, необјашњивог беса. Престрављена, она
прошапута, "Шта ти је, Џоне?" Он не одговори; оне лудачке очи није скидао с њеног лица.
Руке које су јој држале зглобове дрхтале су. Он је дисао дубоко и испрекидано. Она одједном
зачу тих до нечујности, али стравичан шкргут његових зуба. "Шта ти је?" готово завришта
она.
Као да га је њен крик пробудио, он је дохвати за рамена и продрмуса. "Дрољо!"
32
повика он. "Дрољо! Бестидна блуднице!"
"Јао, немој, не-мој", побуни се она гласом који је због дрмусања био гротескно дрхтав.
"Дрољо!"
"Мо-олим те!"
"Бесрамна дрољо!"
"Бо-оље грам не-его..." поче она.
Дивљак је одгурну тако снажно да се она затетура и паде. "Одлази", повика он,
претећи се исправивши над њом, "губи ми се са очију док те нисам убио!" Он стеже песнице.
Ленина подиже руку да заштити лице. "Немој, Џоне, молим те немој..."
"Пожури, брже!"
Не склањајући руку испред лица и пратећи заплашеним оком сваки његов покрет, она
устаде. И још погнута, још заклањајући главу, залете се према купатилу.
Звук оног жестоког ударца који је убрзао њен одлазак одјекнуо је као пуцањ из
пиштоља.
"Јао!"
Ленина полете напред.
Безбедна, закључана у купатилу, имала је времена да натенане разгледа своје повреде.
Леђима окренута огледалу, она изви главу. Гледајући преко левог рамена, видела је отисак
отвореног длана како се, јасан и гримизан, истиче на седефастој пути. Она нежно протрља
масницу.
Напољу, у другој соби, Дивљак је корачао горе-доле, марширао, марширао уз бубњеве
33
и магијске речи. "Царић то ради, она мала, златна мува пред мојим очима се пари..." Речи
су му грмеле у ушима терајући га у лудило. "А ни твор, ни ухрањени пастув се са више
похоте плахе не одају њој. Они су ниже појаса кентаури а горе жене. Само до појаса припада
боговима, а ниже њега све ђавоље је, ту је пакао, ту тама, сумпорна јама, огањ, жар и смрад,
34
фуј, фуј, пих, пих! Дај ми унцију мошуса, добри апотекару, да намиришем машту."
"Џоне!" осмели се тихи умиљати глас из купатила.
32
Отело, IV, 2.
33 Краљ Лир, IV, 6 (превод Ж. Симића и С. Пандуровића).
34
Краљ Лир, IV, 6 (превод Ж. Симића и С. Пандуровића).
84
