Page 87 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

. . . . . . . .

"Парк Лејн број три - је ли тако? Три? Хвала."
Ленина чу шкљоцање слушалице враћене на место, затим ужурбане кораке. Нека
врата се залупише. Затим тишина. Је ли стврано отишао?
Уз бескрајне мере опрезности она одшкрину врата за четврт инча, погледа кроз отвор,
охрабри се видевши празнину, одшкрину још мало и протури главу, најзад уђе у собу на
прстима, заустави се неколико секнуди, док јој је срце снажно ударало, ослушкујући,
ослушкујући, онда се залете до улазних врата, отвори, клизну кроз њих, залупи, јурну.
Осетила се безбедном тек кад се нашла у лифту и већ спуштала низ његов бунар.

14.

Умиралиште у Парк Лејну било је шездесетоспратна кула обложена бледожутим
плочицама боје јагорчевине. Док је Дивљак излазио из свог таксикоптера, конвој шарених
ваздушних мртвачких кола подиже се зујећи с крова и стрелимице одлете на запад, до
крематоријума у Слоу. На излазу из лифта шеф портира му даде обавештења која је тражио и
он се спусти у одељење 81 (одељење за галопирајућу сенилност, како му је објаснио портир)
на седамнаестом спрату.
Соба је била пространа, светла од сунца и жутих зидова, имала је двадесет кревета,
свих двадесет заузето. Линда је умирала у друштву - у друштву, и са свим савременим
удобностима. Ваздух су непрекидно оживљавале веселе синтетичке мелодије. Код ногу
сваког кревета, окренут према лицу опруженог самртника, налазио се телевизор, укључен,
као отворена славина, од јутра до вечери. Мирис који је преовлађивао у соби аутоматски се
мењао сваких четврт сата. "Ми се трудимо", објасни болничарка која га је на вратима узела у
своје руке "ми се трудимо да створимо у сваком погледу пријатну атмосферу - нешто између
првокласног хотела и тактилоскопске сале, ако схватате шта хоћу да кажем."

"Где је она?" упита Дивљак, не обраћајући ни најмању пажњу на ова учтива
објашњења.

Болничарка се увреди. "Ала се ви журите", рече она.

"Има ли наде?" упита он.
"Мислите, да остане жива?" (Он потврдно климну главом.) "Не, разуме се да нема.
Кога пошаљу нама, тај..." Изненађена изразом дубоке туге на његовом бледом лицу, она се
прекиде. "Шта вам је?" упита она. Није била навикнута на овакве појаве код посетилаца.
(Посетилаца, уосталом, није ни било много, нити их је имало зашто бити.) "Да нисте
болесни?"
Он одмахну главом. "То је моја мајка", рече једва чујно.

Болничарка баци један запрепашћен, ужаснут поглед на њега, затим хитро скрете очи.
Од грла до слепоочница, сва је била у зажареном црвенилу.
"Одведите ме до ње", рече Дивљак, трудећи се да говори обичним гласом.
Још црвена од стида, она га поведе кроз одељење. За њима су се окретала лица још
свежа и неувела (јер сенилност је галопира тако брзо да није имала времена да донесе
старост образима - доносила ју је само срцу и мозгу). Њихов пролазак пратиле су безизразне,
нерадознале очи другог детињства. Гледајући све то, Дивљак задрхта.
Линда је лежала на последњем кревету у другом низу, до самог зида. Подупрта
јастуцима, посматрала је полуфинале јужноамеричког шампионата у тенису на Римановим
површинама, који се играо у тихој и смањеној репродукцији на екрану телевизора смештеног

86