Page 89 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

четрдесет и четири године, Линда је, насупрот њима, деловала као чудовиште млитаве и
изобличене сенилности.
"Јао што је страшна!" чуше се прошаптане примедбе. "Погледај јој само зубе!"

Одједном испод кревета искрсну један од прћастих близанаца, између Џонове столице
и зида, и забуљи се у Линдино уснуло лице.
"Је л' те..." поче он, али његова реченица се превремено заврши у вриску. Дивљак га
беше дограбио за оковратник, подигао у висину столице и уз оштар ударац га отерао, док је
овај урлао.
Дечакови крици привукоше главну болничарку: она му похита у помоћ.
"Шта сте му то урадили?" загалами она. "Не допуштам да тучете децу."

"Онда их не пуштајте да се приближе овом кревету." Дивљаков глас је подрхтавао од
негодовања. "Каква уопште посла ова жгебад имају овде? Срамота!"
"Срамота? Шта је вама? Па ово је део њигове обраде: привикавање на смрт. А ви
добро слушајте шта ћу рећи", ратоборно га упозори она, "ако и даље будете ометали обраду
ове деце, позваћу вратаре и избацити вас напоље."

Дивљак устаде и пође неколико корачаји према њој. Његови покрети и израз лица су
били толико пуни претње да болничарка преплашен устукну. Он се обузда уз огроман напор,
окрете се без речи и поново седе крај кревета.

Умирена, али с помало писквим и несигурним достојанством у гласу, болничарка
рече, "Ја сам вас упозорила, а ви пазите шта радите." Она ипак одведе превише радознале
близанце и укључи их у игру тражења патент-затварача, коју је једна њена колегиница била
организовала на другом крају собе.
"Иди ти слободно сад на једна раствор кафеина", рече она овој другој. Власт јој
поврати самопоуздање: одмах се осећала боље. "Овамо, децо!" позва она.

Линда се беше с муком промешкољила, отворила очи за тренутак, мутно погледала
око себе, па поново пала у сан. Седећи поред ње, Дивљак се упорно трудио да поврати своје
малопређашње расположење. "А, Б, Ц, витамин Д", понови он у себи, као да су те речи
враџбина која може да оживи мртву прошлост. Али враџбина је остала без дејства. Лепе
успомене су тврдоглаво одбијале да се јаве; једино му ускрснуше зла сећања на љубомору,
ругобу и понижења. Попе с поточићем крви из посекотине на рамену, одвратно уснула
Линда и муве које зује над проливеним мескалом поред кревета, дечаци како извикују оне
ружне речи кад она прође... Ах, не, не! Он затвори очи, одмахну главом, свом снагом
одбијајући ова сећања. "А, Б, Ц, витамин Д..." Покуша да се сети како јој је седео у крилу а
она га загрлила и певала му, дуго, љуљушкајући га, уљуљкујући га у сан. А, Б, Ц, витамин Д,
витамин Д, витамин Д...
Свирка из Супервокс џубокса беше достигла јецави крешендо; наједном врбена
уступи место, у систему за циркулацију мириса, јаком мирису пачулија. Линда се
промешкољи, пробуди, збуњено загледа неколико тренутака у полуфиналисте, а онда,
подигавши главу, помириса једном-двапут новонамирисани ваздух и одјеном се насмеши,
осмехом детињске екстазе.

"Попе!" промрмља она и затвори очи. "Јао, што то волим, што волим... " Она уздахну,
опусти се и поново утону у јастуке.
"Линда!" Дивљаков глас је преклињао. "Зар ме не познајеш?" Трудио се свом снагом,
учинио све што је могао; зашто му не допушта да заборави? Он стеже њену млитаву руку,
готово очајничком снагом, као да би је присилио да се врати из тог сна о ниским
задовољствима, из тих ружних и ниских успомена - врати у ствраност: у стравичну

88