Page 88 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

у дну кревета. Преко свог квадрата осветљеног стакла фигурце су бешумно летеле овамо-
онамо, као рибе у акваријуму - тихи али растрчани становници другог света.
Линда је посматрала екран, смешећи се неодређено и с неразумевањем. Њено бледо,
надувено лице имало је израз имбецилне среће. Капци би јој се сваки час склопили, па је на
тренутке изгледало да дрема. Онда би се мало тргла и пробудила - пробудила у стварност
акваријумског извођења тениских шампиона, 'воли док ме не заболи' које је изводио
Супервокс џубокс, топлог таласа врбене који је допирао из вентилатора над њеном главом,
пробудила би се у стварност тих ствари, или, радије, у сан чији су оне биле предивни
саствани делови, измењене и улепшане сомом у њеној крви, и још једном осмехну својим
искривљеним и безбојним осмехом детињастог задовољства.

"Е па, ја морам да идем", рече болничарка. "Моја група деце долази за који минут.
Поред тога ту је и број три." Она показа прстом низ собу. "Та тек што није отишла. Ви
седите, као код своје куће." Она се удаљи брзим кораком.

Дивљак седе крај кревета.
"Линда", прошапта он узевши је за руку.

Чувши своје име, она се окрете. Мутне очи јој синуше препознавањем. Она му стеже
руку, осмехну се, усне јој се покренуше, онда јој, сасвим изненада, глава клону. Спавала је.
Он је седео и посматрао је - тражећи кроз изморено месо, тражећи и налазећи оно младо,
блиставо лице које се надносило над његово детињство у Малпаису, сећајући се (он затвори
очи) њеног гласа, њених покрета, свих догађаја из њиховог заједничког живота. "Пре и после
јела..." Како је лепо умела да пева! И оне дечје песмице, како су биле чаробно чудне и
тајанствене!

А, Б, Ц, витамин Д,
Рибље уље садржи витамине све.

Осети како му иза капака навиру вреле сузе док се присећао речи и Линдиног гласа
који их је изговарао. А затим часова читања, беба је у боци, мачка је на прагу и Основних
упутстава за Бета-раднике у складишту ембриона. И других вечери поред ватре, или, лети, на
крову њихове кућице, кад му је причала оне приче о Другој Страни, ван резервата, оној
дивној, дивној Другој Страни чију је представу, као слику раја доброте и лепоте, и даље
чувао целу и нетакнуту, неукаљану додиром са стварношћу овог стварног Лондона, ових
стварно цивилизованих људи и жена.

Изненадна бука пијукавих гласова натера Дивљака да отвори очи, на брзину обрише
сузе и осврне се. У собу је куљао бескрајни поток савршено истоветних осмогодишњих
близанаца. Улазили су, близанац за близанцем, близанац за близанцем - прави кошмар.
Њихова лица, њихово поновљено лице - јер свима су били истоветна - буљило је, прћасто,
све у ноздрвама, и бледим исколаченим очима. Униформа им је била сивомаслинасте боје.
Сва уста су била разјапљена. Уђоше цичећи и брблајући. За трен ока поврвеше собом као
црви. Куљали су између кревета, пентрали се преко њих, подвлачили се испод, зверали у
телевизор, бекељили се на пацијенте.
Линда их је запрепастила и у доброј мери узнемирила. Једна група се гурала око
њеног кревета, буљећи у њу с преплашеном и тупавом радозналошћу животиња изненада
суочених с непознатим.
"Еј, види, види!" Говорили су тихим, застрашеним гласом, "Шта јој је? Што је тако
дебела?"
Лице као што је њено нису видели никад - никад нису видели лице које није било
младолико и глатке коже, тело које је престало да буде витко и усправно. Све ове
шездесетогодишње жене на умору изгледале су као девојчице, готово као деца. Са своје

87