Page 90 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

садашњицу, ужасну стварност - али узвишену, али значајну, али очајнички важну управо
због неумитног приближавања оног што их је толико плашило. "Зар ме не познајеш, Линда?"
Он осети благи стисак њене руке у одговор на свој. Сузе му навреше на очи. Он се
наже над њу и пољуби је.

Усне јој се покренуше: "Попе!" поново прошапта она, а њему се учини да му је неко
пљуснуо у лице пуну кофу ђубрета.

У њему одједном ускипе мржња. По други пут сузбијен, његов бол беше пронашао
другу одушку, претворио се у очајнички бес.
"Али ја сам Џон!" повика он. "Ја сам Џон!" И онако јадан и гневан, он је дохвати за
рамена и протресе.
Линдини капци затрепташе и затворише се, она га виде, познаде - "Џоне" - али
стварно лице, стварне и грубе руке, сместила је у свет маште - међу своје унутрашње личне
замене за пачули и суперџубокс, међу преображене успомене и чудно испремештана осећања
која су представљала васиону њеног сна. Препознала га је као Џона, свог сина, али он јој се
чини уљезом у тај рајски Малпаис где је проводила свој сома-празник с Попеом. Он се љути
што се њој Попе свиђа, дрмуса је зато што је Попе с њом у кревету - као да је то нешто лоше,
као да сав цивилизовани свет не ради то исто. "Свако припада..." Глас јој је одједном замре у
готово нечујном испрекиданом кркљању: уста јој се отворише: она учини очајнички напор да
напуни плућа ваздухом. Но изгледало је као да је заборавила да дише. Покушала да узвикне -
али не чу се ништа, једино је ужас у разрогаченим очима откривао њену патњу. Руке јој
полетеше ка грлу, загребаше празни ваздух - ваздух који она више није могла уздисати,
ваздух који, за њу, беше престао да постоји.

Дивљак је био на ногама, нагнут над њом. "Шта ти је, Линда? Шта ти је?" Његов глас
је преклињао, он као да је молио за умирење.

Поглед који она управи на њега био је пун неизрецивог ужаса - ужаса и, како му се
учини, прекора. Она покуша да се усправи у кревету, али не успе и паде натраг на јастуке.
Лице јој је било стравично изобличено, усне модре.

Дивљак се окрете и потрча ка другом крају собе.
"Брзо! брзо!" повика он. "Брзо!"

Стојећи у кругу деце која су се играла скривалице са патент-затварачем, главна
болничарка се окрете. Прво, тренутачно запрепашћење, готово истог секунда уступи место
негодовању. "Не вичите! Видите да су ту деца", рече она, намрштивши се. "Покварићете
дејство обраде... Ма, шта то радите?" Он се беше пробио кроз обруч деце. "Пазите!"
Једно дете је дречало.

"Брзо, брзо!" Он је шчепа за рукав, повуче за собом. "Брзо. Нешто се десило. Убио сам
је."

Кад су стигли до дна собе, Линда је већ била мртва.

Дивљак је за тренутак стајао без речи, скамењен, затим паде на колена поред кревета
и, покривши лице рукама, неуздржано зајеца.

Болничарка је стајала неодлучно, погледајући час клечећу прилику (какво
скандалозно понашање) час (јадна деца) близанце који су, прекинувши тражење патент-
затварача, буљили, забезекнути, с другог краја собе, буљили свим својим очима и ноздрвама
у неприличну сцену која се одигравала крај кревета број 20. Да му се обрати? Да га опомене
на пристојност? Да га подсети где се налази? Какве фаталне последице овакво његово
понашење може да има по обраду ових сиротих невинашаца! Тако нарушити дејство обраде,
привикавања на смрт, овом одвратном дреком - као да је смрт нешто страшно, као да је ичији
89