Page 92 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Нови црви, али већи, потпуно одрасли, они су, ево, врвели по његовом болу, по његовом
кајању. Он се заустави и, ужаснута и згранута погледа, загледа се у сивомаслинасту гомилу
око себе, гомилу у којој је стајао надвишавајући је за читаву главу. "Колико је овде
прекрасних створења!" Речи песме су му се ругале. "Како је диван људски род! О врли нови
свете..."
"Издавање соме почиње!" повика један глас. "У ред, молим. Пожурите!"

Два послужитеља беху изнела сто и столицу у предворје. Глас је припадао једном
кочоперном младом Алфи, који беше ушао носећи црну металну касету. Мрмор задовољства
прође кроз гомилу близанаца. Они потпуно заборавише Дивљака. Пажња им је сад била
усредсређена на црну касету коју је младић у међувремену ставио на сто и управо је
откључавао. Затим подиже поклопац.
"Оо-ох!" истовремено изустише свих сто шездесет и двоје, као да посматрају
ватромет.
Младић извади прегршт кутијица с полулама. "Почињемо", рече он гласом који није
трпео приговора. "Један по један, и без гурања."

Један по један, и без гурања, близанци кретоше према столу. Прво два мушкарца,
затим једна девојка, затим још један мушкарац, затим још три девојке, затим...

Дивљак је и даље стајао и гледао. "О врли нови свете, о врли нови свете..." Речи које
су му се одмотавале у глави као да су промениле мелодију. Ругале су му се у његовом јаду и
кајању, ругале му се, и то каквим ужасним тоном циничког подсмеха! Паклено се
церекајући, оне су непрестано подвлачиле злу ругобу, одурну нискост кошмара. Затим
наједном затрубише позив на оружје. "О врли нови свете!" Миранда је објављивала
могућност лепоте, могућност да се чак и море претвори у нешто племенито и лепо. "О врли
нови свете!" То је био изазов, заповест.

"Без гурања!" љутито повика заменик подеконома, и залупи поклопац касете.
"Прекинућу издавање ако не буде реда."
Делте загунђаше, мало се ускомешаше, и умирише се. Претња је деловала. Бити
лишен соме - каква застрашујућа помисао!
"Е, сад је већ боље", рече младић и поново отвори своју касету.

Линда је била роб, Линда је умрла, требало би макар да остали живе у слободи, свет
треба чинити лепим. То је накнада, то је обавеза.

И Дивљаку наједном јасно сину шта треба да уради, као да се раскрилио прозорски
капак, као да су се размакле завесе.

"Може", рече заменик подеконома.

Искорачи још једна сивомаслинаста девојка.
"Стој!" повика Дивљак јасно и звонко. "Стој!"
Он се прогура до стола; Делте су га запрепашћено посматрале.

"Форде!" једва изусти заменик подеконома. "Па то је Дивљак."
Он се престрави.

"Слушајте, молим вас", узвикну Дивљак. "Подарите ми ваш слух" Јулије Цезар. Никад
пре тога није говорио пред светом, било му је тешко да изрази шта је хтео. "Не узимајте ову
грозоту. То је отров, то је отров."

"Господине Дивљаче, молим вас", рече заменик подеконома уз помирљив смешак,
"будите добри и пустите ме да..."
91