Page 91 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

живот толико важан! А деци би то могло да улије крајње опасне представе о смрти, могло би
довести до потпуног негативног, антисоцијалног реаговања.
Она коракну напред, дотаче га по рамену. "Знате ли ви за ред?" рече тихим, љутитим
гласом. Али уто се осврну и виде да је шест близанаца већ било на ногама и приближавало
им се. Круг се распадао. Још један тренутак и... Не, ризик је био и сувише велики, постојала
је опасност да цела група заостане у обради за шест или седам месеци. Она похита натраг
својим угроженим питомцима.

"Ко хоће чоколад-штанглице?" упита она гласно и весело.
"Ја!" повика у хору цела група Бокановски. Кревет бр. 20 био је потпуно заборављен.

"Ох, боже, боже, боже..." понављао је Дивљак у себи. У хаосу бола и кајања који му је
испуњавао главу, то је била једина артикулисана реч. "Боже!" прошапутао је он наглас.
"Боже..."

"Шта прича овај?" рече неки глас из непосреден близине, јасан и оштар кроз извијање
суперџубокса.

Дивљак се нагло трже и, скинувши руке с лица, осврну се. Пет сивомаслинастих
близанаца, сваки са остатком дуге штанглице у десној руци, потпуно једнаких лица
различито умрљаних растопљеном чоколадом, стајало је поређано и прћоносо зверало у
њега.
Сусревши његов поглед, сви се истовремено осмехнуше. Један од њих показа на
Линду остатком своје штанглице.

"Је ли мртва?" упита он.
Дивљак их је, за тренутак, посматрао без речи. Онда се без речи диже, без речи полако
оде до врата.
"Је ли мртва?" упита неуморно радознали близанац, каскајући поред њега.

Дивљак га погледа и, још увек ћутећи, одгурну у страну. Близанац паде на под и
сместа заурла. Дивљак се и не окрете.

15.
Помоћно особље у Умиралишту за самртнике у Парк Лејну састојало се од сто
шездесет две Делта, подељене у две групе Бокановски: једну од осамдесет четири риђокосе
близнакиње и другу од седамдесет шест црномањастих доликоцефалних близанаца. У шест,
по завршетку радног времена, ове две групе су се окупљале у предворју болнице; ту им је
заменик подеконома издавао следовање соме.

Излазећи из лифта, Дивљак се нађе усред њих. Али његове мисли су биле на другом
месту - са смрћу, с његовим болом, и његовим кајањем; механички, несвестан шта чини, он
се поче пробијати кроз гомилу.

"Не гурај се! Куд си навалио?"
Из мноштва појединачних грла чула су се само два гласа: један пиштав, други роктав.
Безброј пута поновљена, као у низу огледала, два лица - једно: ћосав и пегав пун месец са
наранчастим ореолом, друго: мршава птицолика маска обрасла стрњиком дводневне браде -
почеше се љутито окретати према њему. Њигове речи и оштри ударци њихових лактова по
ребрима продреше кроз његову обамрлост. Он поново постаде свестан спољне стварности,
погледа наоколо, познаде оно што је видео - познаде, са ужасном и гађењем - уз осећај да
пропада у празнину, делиријум својих дана и ноћи који се стално понављао, кошмар
истоветности руље у којој се нико не може разликовати и која је све плавила. Близанци,
близнаци... Близанци су врвели као црви по тајанству смрти, Линдине смрти, каљајући се.
90