Page 93 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Отров за тело и душу."

"Тако је, само будите ипак добри и допустите ми да наставим издавање. Бићете тако
љубазни." Нежно, опрезно, као да милује ноторно злу животињу, он потапша Дивљака по
руци... "Само да ја..."

"Никад!" узвикну Дивљак.
"Чујте, то ипак..."
"Баците све то, сав тај отров."

Речи "Баците све то" продреше кроз слојеве несхватања, до саме сржи свести
окупљених Делта. Из гомиле се зачу гневно мрмљање.
"Долазим да вам донесем слободу", рече Дивљак, поново се окренувши близанцима.
"Долазим да..."
Заменик подеконома није чуо ништа више; беше се искрао из предворја и тражио
један број у телефонском именику.

"Није у свом стану", закључи Бернард. "Није у мом, није ни у твом. Није у
Афродитеуму, није ни у Центру, ни у Вишој технолошкој. Куда ли се то изгубио?"

Хелмхолц слеже раменима. Њих двојица су се вратили с посла очекујући да затекну
Дивљака на једном од њихова два уобичајена састајалишта, а од њега не беше ни трага ни
гласа. То им је ометало планове, пошто су имали намеру да скокну да Бијарица у
Хелмхолцовом спортикоперу четвороседу. Ако се ускоро не појави, закасниће на вечеру.
"Да му дамо још пет минута", рече Хелмхолц, "па ако се дотле не појави..."

Прекиде га телефон. Он подиже слушалицу. "Хало. Да, ја сам." Затим, после дугог
слушања, опсова, "Форд те згазио! Ево ме одмах."
"Шта се десило?" упита Бернард.
"Јавио ми се један познаник из болнице у Парк Лејну", рече Хелмхолц. "Код њих је
Дивљак. Изгледа да је полудео. У сваком случају, хитно је. Хоћеш ли са мном?"

Они заједно похиташе ходником до лифта.
"Па зар ви волите да будете робови?" говорио је Дивљак кад они уђоше. Лице му се
било заруменело, очи сијале од страсти и негодовања. "Зар волите да будете бебе? Да, да,
бебе. Које брбљају и повраћају", Како вам драго. додаде он; бес због њигове животињске
глупости гонио га је да баца увреде у лица оних које је дошао да спасе. Увреде су се одбијале
од дебелог оклопа глупости који их је штито; гледали су га безизразно, с тупом и мргодном
озлојеђеношћу у очима. "Јесте, повраћају!" повика он. Бол и кајање, саучешће и осећање
дужности - све је то сад било заборављено и, тако рећи, расплинуто у жестокој свеобухватној
мржњи према овим чудовиштима нижим од људи. "Зар не желите да будете слободни, да
будете људи? Зар вам није јасно ни то шта значи човештво и слобода?" Бес му је давао
речитост, речи су текле лако, куљале. "Зар вам није јасно?" повика он, али не доби одговор
на своја питања. "Ако је тако, у реду", настави он мрско. "Показаћу вам; наметнућу вам
слободу, хтели ви то или не." И отворивши прозор који је гледао на унутрашње двориште
Умиралишта, он поче у прегрштима да избацује кутијице с таблетама соме.
Сивомаслинаста гомила за тренутак остаде нема, скамењена од запрепашћења и
ужаса, посматрајући овај призор светогрђа.

"Па он је луд", прошапта Бернард, посматрајући сцену широко разрогаченим очима.
"Убиће га. Уби..." Из гомиле се одједном разлеже страховити урлик; заталасана масовним
кретањем, она претећи срну на Дивљака. "Нека му је Форд на помоћи!" рече Бернард и
скрену поглед.
92