Page 94 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Помози сам себи па ће ти и Форд помоћи." Са смехом, са смехом истинског
ликовања, Хелмхолц Вотсон се проби кроз гомилу. "Слободни, слободни!" викао је Дивљак
и једном руком наставио да избацује сому кроз прозор, док је другом руком ударао по
истоветним лицима својих нападача. "Слободни!" Одједном поред њега искрсну Хелмхолц -
"Стари добри Хелмхолц!" - који је такође ударао - "Најзад људи!" - а у међувремену такође
избацивао пуне прегршти отрова кроз отворен прозор. "Јесте, људи!" И више не остаде
нимало отрова. Он подиже металну касету и показа им њену црну празнину. "Слободни сте!"
Урлајући, Делте навалише са удвострученим бесом.
Оклевајући на ивици битке, Бернард рече: "Готови су", и, подстакнут изненадним
импулсом, потрча да им помогне, затим се предомисли и стаде, затим, постиђен, поново
коракну напред, онда се поново предомисли, и стајао је у агонији понижења и неодлучности
- мислећи да ће она двојица погинути ако им не помогне, а да ће погинути он сам ако им
прискочи у помоћ - кад (Форду нека је хвала), буљави и свињолики у гасмаскама, утрчаше
полицајци.

Бернард им полете у сусрет. Он замаха рукама; то је представљало акцију, радио је
нешто. Он неколико пута повика "У помоћ!" све гласније и гласније, да би себи створио
илузију да је од користи. "У помоћ! У помоћ! У ПОМОЋ!"

Полицајци га одгурнуше с пута и наставише свој посао. Три полицајца која су на
леђима носила апарате за распршивање почеше да испумпавају густе облаке соме. Друга
двојица се забавише око апарата за синтетичку музику. Носећи пиштоље за воду напуњене
јаким успављујућим средствима, четири друга полицајца су се пробијала кроз гомилу и сад
су методично обарала, млаз по млаз, најраспаљеније борце.

"Брзо, брзо!" дрекну Бернард. "Убиће их ако не пожурите. Убиће... Јаој!" Изнервиран
његовим торокањем, један полицајац га зали млазом из свог пиштоља. Секунд или два,
Бернард се несигурно клатио на ногама које као да су одједном изгубиле кости, све жиле, све
мишиће, као да су постале пихтије и, најзад, чак ни пихтије - вода, он се скљока на под као
празна врећа.
Одједном из апарата за синтетичку музику проговори неки глас. Глас Разума, глас
Доброг Расположења. У апарату се одвијала звучна трака са Говором број 2 против узбуне
(средње јачине). Из дна непостојеће душе, глас рече: "Пријатељи, пријатељи!" тако дирљиво,
с призвуком тако бескрајно благог прекора да се, иза гасмаски, чак и очи полицајаца за
тренутак замаглише од суза; "Чему све ово? Зашто нисте сви срећни и добри, сви заједно?
Срећни и добри", понови глас. "Мирни, мирни." Глас задрхта, спусти се до шапата, и за
тренутак замукну. "Ја толико желим да будете срећни", чежњиво и предано поче он. "Толико
желим да будете добри. Молим вас, молим вас будите добри и..."

Два минута касније, глас и испарења соме беху већ постигли своје. Сузних очију,
Делте су се грлиле и љубиле - по пола туцета близанаца у свеопштем грљењу. Чак су и
Хелмхолц и Дивљак били на ивици суза. Из економата је донесена нова залиха кутијица с
пилулама; ужурбано се обави нова расподела и, уз звуке благослова пуног љубави које је
глас расипао у меком баритону, близанци се растурише, слинећи као да ће им препући срце.
"Збогом, моји драги, драги пријатељи, Форд нека вас чува! Збогом, моји драги, драги
пријатељи, Форд нека вас чува. Збогом, моји драги, драги..."

Кад се и последња Делта изгуби, полицајац искључи апарат.
Анђеоски глас умуче.
"Хоћете ли да пођете мирно?" упита полицајац водник, "или ћемо бити приморани да
вас успавамо?" Он претећи подиже свој пиштољ за воду.

"Поћи ћемо мирно, ништа се ви не брините", одговори Дивљак, наизменично
тапкајући марамицом посекотину на усни, огреботину на врату и ујед на левој руци.
93