Page 95 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Не скидајући марамицу с раскрвављеног носа, Хелмхолц потврдно климну главом.

Дошавши себи и поново на ногама, Бернард изабра тај тренутак да пође вратима што
је неприметније могао.

"Ехеј, ви тамо!" повика водник, а један полицајац са свињском маском похита преко
предворја и положи руку на младићево раме.
Бернард се окрете са изразом негодовања и невиности. Бекство? То му ни на памет
није пало. "Мада", рече он воднику, "не иде ми у главу зашто мене треба да водите."
"Ви сте пријатељ ухапшених, је ли тако?"

"Па овај..." рече Бернард и застаде оклевајући. Не, то ипак није могао порећи. "Зашто
не бих био?" упита он.

"Е, онда хајдете", рече водник, и пође испред њих према вратима, и полицијским
колима која су чекала напољу.

16.

Соба у коју их уведоше била је Управљачев радни кабинет.
"Његово Фордство ће стићи за који тренутак." Гама-батлер их препусти самима себи.

Хелмхолц се гласно насмеја.
"Као да нас је позвао на раствор кафеина а не на саслушање", рече он и спусти се у
најлуксузнију пнеуматичну фотељу коју је нашао. "Главу горе, Бернарде", додаде он,
спазивши позеленело и снуждено лице свога пријатеља. Али Бернард се није дао
развеселити; не одговоривши, чак и не погледавши Хелмхолца, он се одмаче и седе у
најнеудобнију фотељу у соби, коју беше пажљиво изабрао неодређено се надајући да ће тиме
некако ублажити гнев виших сила.
Дивљак је за то време немирно лутао по соби, разгледајући с неодређеном и
површном радозналошћу књиге на полицама, ролне звучних трака и калемова трака за
машину за читање, смештене у нумерисане преграде. На столу код прозора лежала је дебела
књига укоричена у меки црни сурогат коже, у коју су била утиснута златна велика слова Т.
Он је подиже и отвори. ГОСПОД ФОРД: МОЈ ЖИВОТ И ДЕЛО. Књига је била штампана у
Детроиту, у издању Друштва за ширење Фордове науке. Он поче доконо да листа стране,
читајући овде један пасус, тамо једну реченицу; и управо је дошао до закључка да га књига
не занима, кад се врата отворише и Светски управљач за Западну Европу одсечним кораком
уђе у собу.
Мустафа Монд се рукова са свом тројицом, али се обрати Дивљаку. "Значи, господине
Дивљак, наша цивилизација вам се не допада баш превише", рече он.

Дивљак га погледа. Он се беше спремио да лаже, да буде охол, да остане мргодан и
нем; но умирен добрим расположењем и интелигенцијом Управљачева лица, он реши да
каже истину, право у лице. "Не." И одмахну главом.

Бернард се трже, а на лицу му се појави ужаснут израз. Шта ће помислити Управљач?
Бити обележен као пријатељ човека који каже да му се цивилизација не допада - који то каже
отворено, и то баш Управљачу - па то је стравично. "Џоне, шта ти то говориш", поче он.
Један поглед Мустафе Монда натера га у понизно ћутање.
"Разуме се", настави Дивљак признајући, "има и врло лепих ствари. На пример, сва
ова музика у ваздуху..."

94