Page 10 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

Zatim se vratio u pe}inu i prvi put u `ivotu prespavao celu no}.

Ujutro su na{li telo leoparda u podno`ju litice. Iako je `ivotinja bila mrtva, proteklo je izvesno vreme pre
no {to se neko odva`io da se pribli`i pora`enoj nemani; a onda se polako svi okupi{e oko nje sa no`evima i
testerama od kosti.
Posao koga su se latili bio je veoma te`ak, tako da toga dana nisu i{li u lov.

5. SUSRET U SVITANJE
Dok je vodio pleme na re~icu u samo praskozorje, Gleda-Mesec nesigurno zastade na poznatom mestu.
Ne{to je, znao je to, nedostajalo; ali nikako nije mogao da se doseti {ta. Nije, me|utim, mnogo razmi{ljao o toj
nedoumici, zato {to je ovog jutra na umu imao pre~e stvari.
Poput groma, munje, oblaka i pomra~enja, veliki blok kristala i{~ezao je podjednako tajanstveno kao {to
se i pojavio. Nestav{i u nepostoje}u pro{lost, nikada vi{e nije onespokojavao Gleda-Mese~eve misli.
On nikada ne}e saznati {ta je monolit u~inio za njega, a nijedan od njegovih sadruga nije se zapitao, dok
su se okupili oko njega u jutarnjoj izmaglici, zbog ~ega je na trenutak zastao tu na putu prema re~ici.

Sa svoje strane potoka, u jo{ nikad neugro`enoj bezbednosti vlastite teritorije, Drugi su prvi opazili Gleda-
Meseca i jo{ dvanaest mu`jaka iz njegovog plemena kao pokretan friz spram neba praskozorja. Istog ~asa nadigli
su svoju uobi~ajenu, svakodnevnu dreku; no, ovoga puta nije im bilo uzvra}eno istom merom.
Postojano, svrhovito - i nadasve tiho - Gleda-Mesec i njegova dru`ina spusti{e se niz nisko uzvi{enje koje
se dizalo uz re~icu; i dok su se oni pribli`avali, Drugi najednom zamuko{e. Njihova obredna razjarenost je
splasnula, da bi je zamenio sve uo~ljiviji strah. Bili su neodre|eno svesni da se ne{to dogodilo i da se ovaj susret
razlikuje od svih pre|a{njih. Motke i no`evi od kosti koje je Gleda-Mese~eva skupina nosila nisu ih uznemirili zato
{to nisu shvatali njihovu svrhu. Jedino su znali da su kretnje njihovih takmaca sada postale pune odlu~nosti i
pretnje.
Dru`ina se zaustavila kraj ruba vode, {to je za trenutak o`ivelo hrabrost Drugih. Predvo|eni Jednim Uhom,
oni, ne mnogo odlu~no, ponovo otpo~e{e sa borbenim pokli~ima. To je, me|utim, potrajalo samo nekoliko
sekundi, a onda zaneme{e, u`anuti onim {to su videli.
Gleda-Mesec podi`e ruke visoko u vazduh, otkriv{i ne{to {to je do tada bilo skriveno kosmatim telima
njegovih sadruga. Dr`ao je debelu granu na koju je bila nataknuta okrvavljena glava leoparda. ^eljust je dr`ana
otvorena jednim prutom, tako da su se veliki zubi avetinjski belasali na prvim zracima Sunca koje se ra|alo.
Ve}ina Drugih bila je naprosto uko~ena od straha, tako da se nije mogla ni mrdnuti; ali neki ipak po~e{e
da lagano i teturavo uzmi~u. Bio je to sasvim dovoljan podstrek Gleda-Mesecu. I dalje dr`e}i izmrcvaren trofej
iznad glave, on krenu preko re~ice. Oklevaju}i samo trenutak, njegovi sadruzi zagazi{e u vodu za njim.
Kada je Gleda-Mesec stigao na suprotnu stranu, Jedno Uho je i dalje dr`ao svoj polo`aj. Mo`da je bio
odve} hrabar ili odve} glup da bi pobegao; mo`da nije mogao uistinu da poveruje da je do ovog oskrvnu}a
stvarno do{lo. Kukavica ili junak - bilo je svejedno kada mu se na glavu nesposobnu da shvata sru~ilo smrznuto
re`anje smrti.
Kri~e}i od straha, Drugi se razbeza{e po okolnom grmlju; ali uskoro }e se vratiti, potpuno zaboraviv{i na
svog izgubljenog vo|u.
Nekoliko sekundi Gleda-Mesec je stajao nesigurno nad svojom novom `rtvom, poku{avaju}i da pojmi
neobi~nu i ~udesnu ~injenicu: mrtav leopard i dalje je bio kadar da ubija. Sada je bio gospodar sveta, ali nije
sasvim znao {ta mu nadalje valja ~initi.
No, ne{to }e ve} smisliti.

6. USPON ^OVEKA
Nova `ivotinja pojavila se na licu planete, polako se {ire}i iz afri~ke postojbine. Bila je jo{ toliko retka da
je sasvim mogla ostati neobuhva}ena nekim letimi~nim popisom sred uskome{anih milijardi stvorenja koja su
obitavala na kopnu i moru. Jo{ ni{ta nije govorilo da }e ona napredovati, pa ~ak ni da }e uop{te opstati: na ovom
svetu gde je ve} i{~ezlo nebrojeno mnogo mo}nijih `ivotinja, sudbina ove i dalje je bila krajnje neizvesna.
Tokom stotinu hiljada godina po{to su se kristali spustili u Afriku ~ovekoliki majmuni nisu izumeli ni{ta. Ali
po~eli su da se menjaju, stekav{i ume}a koja nisu krasila nijednu drugu `ivotinju. Motke od kosti pove}ale su im
doma{aj i umnogostru~ile snagu; vi{e nisu bili bespomo}ni pred grabljivicama sa kojima su stajali u takma~kom