Page 61 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

Ali ne i svima. Nekolicina nau~nika - od kojih je ve}ina tumarala po divljim obalama teorijske fizike -
postavila je uznemiruju}e pitanje: 'Jesmo li sigurni da je brzina svetlosti neprelazna prepreka?' Bilo je, dodu{e,
istina da se posebna teorija relativnosti pokazala izuzetno postojana i da se pribli`uje njena prava stogodi{njica; ali
u njoj su po~ele da se javljaju izvesne naprsline. A ako bi se i ispostavilo da se Ajn{tajn ne mo`e osporiti, mo`da
ga je mogu}e zaobi}i.
Oni koji su zastupali ovo gledi{te punonade`no su govorili o pre~icama kroz vi{e dimenzije, linijama koje
su pravlje od prave, o hiperprostornoj povezanosti. Rado su koristili jedan re~iti izraz koji je skovao izvestan
matemati~ar sa Prinstona u pro{lom stole}u: 'crvoto~ine u svemiru'. Kriti~ari koji su isticali sa su ove zamisli odve}
fantasti~ne da bi se mogle shvatiti ozbiljno bivali su podse}ani na znameniti iskaz Nilsa Bora: 'Va{a teorija je luda -
ali ne dovoljno luda da bi bila istinita.'
Ako je i bilo rasprava me|u fizi~arima, one se nisu mogle ni uporediti sa onima me|u biolozima kada bi
stali da pretresaju o prastarom problemu: 'Kako bi izgledali inteligentni vanzemaljci?' Delili su se u dva su~eljena
tabora - jedni su tvrdili da takva stvorenja moraju biti humanoidna, dok su drugi u podjednakoj meri bili uvereni
da 'oni' uop{te ne}e nalikovati ljudima.
Zagovornici prve mogu}nosti smatrali su da sklop koji uklju~uje dve noge, dve ruke i glavne organe ~ula u
najboljem vidu predstavlja toliko temeljnu i suvislu kombinaciju da se te{ko mo`e zamisliti neka bolja. Razume se,
postoja}e sitnije razlike kao {to su {est prstiju umesto pet, ko`a ili kosa neobi~ne boje i ~udan raspored svojstava
lica; ali ve}ina inteligentnih vanzemaljaca - ili, u skra}enom obliku, E. T.-a - bila bi toliko sli~na ^oveku da ih
mo`da ne biste dva puta pogledali pri slaboj rasveti ili iz daljine.
Ove antropomorfisti~ke nazore ismevala je druga grupa biologa, pravih izdanaka svemirske ere, koji su
dr`ali da su se oslobodili predrasuda pro{losti. Oni su isticali da ljudsko telo predstavlja ishod miliona evolucionih
izbora uslovljavanih slu~ajem tokom eona. Pri svakom od tih nebrojenih trenutaka odluke genetska kocka mogla je
druga~ije pasti, mo`da sa boljim ishodom. Ljudsko telo predstavlja, naime, neobi~an sklop improvizovanja, puno
organa kojima je umesto prvobitne funkcije nametnuta neka druga, {to nije uvek ispadalo najuspe{nije - pa su se
~ak u njemu nalazili i odba~eni elementi, kao {to je slepo crevo, koji su bili ne samo beskorisni, nego i {tetni.
Bilo je i takvih mislilaca, kako je Boumen utvrdio, koji su imali jo{ egzoti~nija stanovi{ta. Oni nisu verovali
da }e uistinu razvijena bi}a uop{te posedovati organska tela. Ranije ili kasnije, kako se njihovo nau~no znanje
bude umno`avalo, oni }e se otarasiti krhkih domova, podlo`nih bolestima i nesre}nim slu~ajevima, koje im je
priroda podarila i koji su ih osu|ivali na neumitnu smrt. Oni bi zamenili svoja prirodna tela kada se ova istro{e - ili
~ak pre toga - ustrojstvima od metala i plastike i tako bi stekli besmrtnost. Mozak bi mogao jo{ malo da bude
zadr`an kao poslednji ostatak organskog tela, upravljaju}i mehani~kim udovima i osmatraju}i Vaseljenu svojim
elektronskim ~ulima - znatno boljim i tananijim od svih koje je slepa evolucija ikada mogla da iznedri.
^ak su i na Zemlji ve} preduzeti prvi koraci u tom pravcu. Postojali su milioni ljudi koji bi bili osu|eni na
smrt u ranijim dobima, a koji su `iveli delatne i sre}ne `ivote zahvaljuju}i ve{ta~kim udovima, bubrezima, plu}ima i
srcima. Ovaj proces mogao je imati samo jedan zavr{etak - ma koliko dalek on bio.
No, kona~no, nesta}e i mozak. Kao sedi{te svesti, on nije bio bitan; razvoj elektronske inteligencije to je
dokazao. Sukob izme|u uma i ma{ine mogao se kona~no razre{iti ve~nim primirjem potpune simbioze...
Ali je li ~ak i to predstavljalo kraj? Nekoliko misti~ki nastrojenih biologa oti{lo je jo{ korak dalje. Oni su
spekulisali, nadahnjuju}i se nazorima mnogih religija, o tome da se i sam um jednom mo`e osloboditi materije.
Robotsko telo, poput onoga od krvi i mesa, predstavljalo bi u tom slu~aju samo odsko~nu dasku ka ne~emu {to su
ljudi jo{ davno ozna~ili kao duh.
Ako je i postojalo ne{to iznad toga, onda se jedino moglo nazvati Bog.

33. AMBASADOR
Tokom poslednja tri meseca Dejvid Boumen se u toj meri privikao na svoj samotni na~in `ivota da se te{ko
mogao prisetiti drugog oblika postojanja. Prevazi{ao je o~ajanje i nadu i prilagodio se uglavnom automatskom i
rutinskom bivstvovanju, naru{avanom tek povremenim krizama, kada bi neki od sistema 'Otkri}a' po~eo da
ispoljava znake zakazivanja.
Ali nije prevazi{ao i radoznalost, tako da ga je pokatkad pomisao na odredi{te ka kome ide ispunjavala
ose}anjem ushi}enosti - i mo}i. Ne samo {to je bio predstavnik cele ljudske rase, ve} su koraci koje on bude
preuzeo u narednih nekoliko nedelja mogli da odrede i samu njenu budu}nost. U svekolikoj istoriji jo{ nije bilo
sasvim ovakve situacije. On je predstavljao izvanrednog i opunomo}enog ambasadora celog ~ove~anstva.
Svest o tome pomogla mu je na mno{tvo tananih na~ina. Dr`ao se ~isto i uredno; ma koliko bio umoran,
nikada nije propustio da se obrije. Znao je da kontrola misije pomno motri na njega, nastoje}i da uo~i prve znake