Page 62 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

abnormalnog pona{anja; on je ~vrsto re{io da joj ne pru`i priliku za tako ne{to - bar kada su posredi bili ozbiljni
simptomi.
Boumen je i sam zapazio izvesne promene u svom obrascu pona{anja; no, bilo bi besmisleno ne o~ekivati
ovakve pojave pod datim okolnostima. Vi{e nije mogao da podnosti ti{inu; izuzev kada bi spavao ili preko radio-
veze razgovarao sa Zemljom, dr`ao bi neprekidno uklju~en sistem ozvu~enja na brodu - i to gotovo bolno bu~no.
U prvo vreme, po{to je ose}ao potrebu za dru{tvom ljudskog glasa, slu{ao je klasi~ne drame - naro~ito
komade [oa, Ibzena i [ekspira - ili recitale poezije iz ogromne fonoteke 'Otkri}a'. Problemi oko kojih su se ova
dela vrtela, me|utim, izgledali su mu tako daleki i tako lako re{ivi uz malo zdravog razuma, da bi ga ubrzo izdalo
strpljenje sa njima.
Tako je pre{ao na opere - poglavito italijanske ili nema~ke, {to mu je omogu}ilo da mu pa`nju ne odvla~i
ni onaj sasvim oskudan intelektualni sadr`aj {to se nahodio u ve}ini njih. Ova faza potrajala je dve sedmice, a
onda je shvatio da zvuk svih ovih izvanrdno uve`banih glasova samo poja~ava njegovu usamljenost. Ali ono {to je
kona~no privelo kraju taj ciklus bila je Verdijeva 'Misa rekvijem', koju nikada ranije nije slu{ao na Zemlji. Potpuno
ga je rastrojila 'Dies irae', koja je zloslutno primereno grmela kroz prazan brod; a kada su se trube stra{nog suda
zaorile sa nebesa, vi{e nije mogao da izdr`i.
Posle toga pu{tao je samo instrumentalnu muziku. Po~eo je sa romanti~arskim kompozitorima, ali ih je
odbacivao jednog po jednog kada bi njihovi emocionalni izlivi postali odve} neprijatni. Sibelijus, ^ajkovski i
Berlioz zadr`ali su se po nekoliko nedelja, a Betoven prili~no du`e. No, kona~no je na{ao svoj spokoj, kao i toliki
pre njega, u apstraktnoj arhitektonici Baha, povremeno ure{avanoj Mocartom.
I tako je 'Otkri}e' hitalo prema Saturnu, ~esto odjekuju}i hladnom muzikom orgulja, smrznutim mislima
jednog mozga koji je bio prah ve} dve stotine godina.

^ak i sa trenutne udaljenosti od deset miliona milja Saturn je ve} izgledao ve}i od Meseca vi|enog sa
Zemlje. Posmatrano golim okom, bio je to veli~anstven prizor; kroz teleskop, pak, postajao je neverovatan.
Telo planete moglo se zameniti sa Jupiterom u jednom od njegovih mirnijih raspolo`enja. Postojale su iste
pruge oblaka - premda ble|e i manje upadljive nego na onom malo ve}em svetu - kao i isti poreme}aji, veliki
poput kontinenata, koji su se lagano kretali kroz atmosferu. No, ipak je jedna uo~ljiva razlika podvajala ove
planete; ~ak i pri letimi~nom pogledu bilo je o~igledno da Saturn nema loptasti oblik. Bio je toliko spljo{ten na
polovima da je ponekad ostavljao utisak blage izobli~enosti.
Ali velelepnost prstenova neprekidno je odvla~ila Boumenov pogled od planete; postojala je ~itava
vaseljenja za sebe u njihovoj slo`enosti pojedinosti i tananosti preliva. Pored velikog glavnog razmaka izme|u
unutra{njih i spoljnjih prstenova bilo je najmanje jo{ pedeset daljnjih podela i granica, gde su postojale upadljive
promene u sjajnosti d`inovskog oreola planete. Izgledalo je da je Saturn opasan mno{tvom koncentri~nih obru~a,
koji su se svi me|usobno dodirivali i bili toliko pljosnati kao da su izrezani od najtanjeg mogu}eg papira. Sistem
prstenova nalikovao je na kakvo tanano umetni~ko delo ili na krhku igra~ku, kojoj se sme samo diviti, ali ne i
dodirivati je. Nikakvim naporom volje Boumen nije uistinu mogao da pojmi prave razmere planete i da uveri
samog sebe da bi cela Zemlja, ukoliko bi bila sme{tena ovde, izgledala kao kuglica koja se kotrljala po ivici
velikog tanjira.
Ponekad bi neka zvezda za{la za prstene, izgubiv{i pri tom samo malo od svoje svetlosti. Nastavila bi da
sija kroz njihovu prozra~nu gra|u - premda bi povremeno zakratko zatreperila kada bi je pomra~io kakav ve}i
komad orbitiraju}eg materijala.
Prstenovi, naime, kako je to utvr|eno jo{ u devetnaestom stole}u, nisu bili ~vrsti: predstavljalo je to
mehani~ku nemogu}nost. Sastojali su se od nebrojanog mno{tva delova - mo`da ostatka nekog meseca koji se
premnogo pribli`io i bio razoren ogromnim plimskim privla~enjem planete. No, ma kakvo da im je poreklo, ljudska
rasa mogla se smatrati sre}nom {to joj se pru`ila prilika da se divi takvom ~udu; ono je moglo postojati samo vrlo
kratko u istoriji Sun~evog sistema.
Jo{ 1945. godine jedan britanski astronom je istakao da su prstenovi kratkove~ni; oko njih dejstvuju
gravitavione sile koje }e ih uni{titi. Ukoliko se ovakvo vi|enje projektuje u pro{lost, nu`no sledi da su oni tek
nadavno nastali - pre pukih dva ili tri miliona godina.
Ali niko nikada nije ni pomislio na neobi~nu podudarnost da su Saturnovi prstenovi ro|eni u isto vreme
kada i ljudska rasa.

34. ORBITIRAJU]I LED