Page 19 - George Orwell - Životinjska farma
P. 19

način, a plevu oduvaju svojim dahom, pošto na farmi nije bilo vršalice ali su
           ih svinje sa svojom pameću i Bokser sa svojim neverovatno jakim mišićima
           uvek dovodili do uspešnog završetka svakog posla. Bokseru su se svi divili. On

           je  bio  vredan  radnik  čak  i  u  Džonsovo  vreme,  ali  sada  je  radio  pre  kao  tri
           konja  nego  kao  jedan;  bilo  je  dana  kada  je  čitav  posao  na  farmi  naizgled
           padao na njegova moćna pleća. Teglio je i gurao od jutra do mraka, i uvek je
           bio  tamo  gde  je  posao  bio  najteži.  Dogovorio  se  sa  jednim  petlićem  da  ga
           ujutro budi pola sata ranije od bilo koga drugog, i dobrovoljno se javljao na
           težak  rad,  gde  god  bi  izgledalo  da  je  najpotrebniji,  pre  nego  što  bi  počeo

           redovni radni dan. Njegov odgovor na svaki problem i svaku poteškoću bio
           je: „Radiću vrednije!” što je uzeo za svoju parolu.

               Ali  svi  su  radili  u  skladu  sa  svojim  mogućnostima.  Kokoške  i  patke,  na
           primer, uštedele su pet bačvi žita tokom žetve tako što su sakupile razbacana
           zrna.  Niko  nije  krao,  niko  nije  gunđao  zbog  svojih  sledovanja,  svađe  i
           gloženje i zavist koji su bili normalne odlike života u staro vreme, skoro su

           nestali.  Niko  nije  zabušavao  ili  skoro  niko.  Moli,  istina,  nije  lako  ustajala
           ujutro,  i  imala  je  svoj  način  da  rano  ode  s  posla  pod  izgovorom  da  joj  se
           kamen  zaglavio  u  kopito.  A  ponašanje  mačke  bilo  je  donekle  neobično.
           Uskoro  je  primećeno  da  kad  god  bi  trebalo  uraditi  neki  posao,  niko  nije
           mogao da pronađe mačku. Nestala bi na nekoliko sati i ponovo se pojavila u
           vreme obroka, ili uveče nakon što bi sa radom bilo završeno, kao da se ništa
           nije dogodilo. Ali je uvek imala takve odlične izgovore, i prela tako umiljato,
           da  je  bilo  nemoguće  ne  poverovati  u  njene  dobre  namere.  Stari  magarac

           Bendžamin se naizgled uopšte nije promenio posle pobune. Obavljao je posao
           na isti spor i tvrdoglav način kao što je radio i u Džonsovo vreme, nikada ne
           zabušavajući, ali se nikada i ne javljajući na rad dobrovoljno. Nije izražavao
           nikakvo mišljenje o pobuni i njenim rezultatima. Kada bi ga pitali zar nije
           srećniji pošto Džonsa više nema, rekao bi samo, „Magarci dugo žive. Niko od

           vas nikada nije video mrtvog magarca,” i ostali su morali da se zadovolje tim
           zagonetnim odgovorom.

               Nedeljom se nije radilo. Doručkovalo se sat vremena kasnije nego inače, a
           posle  doručka  je  sledila  svečanost  koja  je  izvođena  svake  sedmice  bez
           izuzetka. Prvo se podizala zastava. Sneško je u ostavi pronašao stari zeleni
           stolnjak gospođe Džons i na njemu belom bojom naslikao kopito i rog. Ona je
           podizana  na  motku  u  bašti  ispred  farmerske  kuće,  svake  nedelje  u  osam

           ujutro.  Zastava  je  bila  zelena,  objasnio  je  Sneško,  da  bi  predstavila  zelena
           polja  Engleske,  dok  su  kopito  i  rog  predstavljali  buduću  Životinjsku
           republiku, koja će nastati kada ljudski rod konačno bude svrgnut sa vlasti.
           Posle dizanja zastave, sve životinje bi nagrnule u veliku štalu na opšti skup,
   14   15   16   17   18   19   20   21   22   23   24