Page 47 - George Orwell - Životinjska farma

ubijen čak ni neki pacov. Popele su se na brežuljak na kome je stajala dopola
dovršena vetrenjača i sve zajedno legle kao da pokušavaju da se međusobno
zagreju Klover, Mjuriel, Bendžamin, krave, ovce i čitavo jato kokoški i gusaka

zapravo svi osim mačke, koja je iznenada nestala upravo pre nego što je
Napoleon naredio životinjama da se okupe. Neko vreme niko nije
progovarao. Samo je Bokser ostao da stoji. Nespokojno se vrzmao napred i
nazad, šibajući se dugačkim crnim repom po bokovima i povremeno se
oglašavajući tihom njiskom u znak iznenađenosti. Najzad je rekao:

„ Ja ovo ne razumem. Ne bih verovao da se takve stvari mogu dešavati na
našoj farmi. Mora da san ama nešto nije u redu. Rešenje je, kako ja to vidim,

u tome da radimo vrednije. Od sada ću ujutro ustajati pola sata ranije.”

I on se tromim koracima uputi prema kamenolomu. Kada je stigao tamo,
sakupio je dva tovara kamena za redom i odvukao ih do vetrenjače pre nego
što se povukao na počinak.

Životinje su se pripile uz Klover, ništa ne govoreći. Sa brežuljka na kom
su ležale pružao se širok pogled na seoski predeo oko njih. Videle su veći deo

Životinjske farme dugi pašnjak koji se pružao sve do glavnog puta, polje žita,
šumarak, pojilište, uzorana polja na kojima je gusto iznikla mlada zelena
pšenica, i crvene krovove građevina na farmi, iz čijih se dimnjaka izvijao dim.
Bilo je vedro prolećno veče. Trava i bujno izrasle živice sijale su zlatnom
bojom pod kosim zracima sunca. Nikada farma a setile su se uz neku vrstu
iznenađenja da je to njihova vlastita farma, svaki njen pedalj bio je njihovo
vlasništvo nije životinjama izgledala tako privlačno. Dok je Klover gledala niz

obronak, oči joj se ispuniše suzama. Da je umela da izrazi svoje misli, rekla bi
da ovo nije ono što su nameravali da postignu kad su se pre više godina dale
na posao da svrgnu ljudsku rasu. Ovi prizori pokolja i užasa nisu bili ono što
su iščekivali one noći kada ih je stari Major prvi put podstakao na pobunu.
Kad bi ona sama imala ikakvu sliku budućnosti, to bi bilo društvo životinja
oslobođenih gladi i biča, društvo ravnopravnih životinja, u kome svaka od

njih radi u skladu sa svojim mogućnostima, one jake štite slabe, kao što je
ona štitila poslednje leglo pačića svojom prednjom nogom u noći Majorovog
govora. Umesto toga ona nije znala zašto stigli su do toga da se niko nije
usuđivao da kaže šta misli, da svuda lutaju strašni, iskeženi psi, i da moraš da
gledaš kako tvoje drugove kidaju na komade nakon što su priznali svoje
neverovatne zločine. U njenoj glavi nije bilo pomisli o neposlušnosti ili
pobuni. Znala je da je sada, čak i ovako kako stvari stoje, daleko bolje nego

što je bilo u Džonsovo vreme, i da je pre svega neophodno sprečiti povratak
ljudskih bića. Šta god se desilo ona će ostati verna, raditi vredno, izvršavati