Page 109 - Yegnevy Zamyatin - Mi
P. 109

“Dobrotvor  —  je  neophodna,  najsavršenija  dezinfekcija  potre­
           bna  čovječanstvu,  i  stoga  u  organizmu  Jedine  Države  nikakva  peri­
           staltika...”,  perom  koje  se  trzalo,  pisao  sam  ovu  savršenu  besmislicu
           i naginjao se nad stolom sve niže, a u glavi — poludjela kovačnica, i
           leđima sam slušao — škljocnula je kvaka na vratima, pimuo je vje­
           tar, naslonjač je poda mnom zaplesao...
             Tek  sam  se  tada  s  naporom  otrgnuo  od  stranice  i  okrenuo  se
           prema  njima  (kako  je  teško  igrati  komediju...  ah,  tko  mi  je  danas
           govorio o komediji?). Ispred je bio S — mračno, šutke, brzo svrdlao
          je  očima.u  meni  bunare,  u  mojemu  naslonjaču,  u  listovima  koji  su
           drhtali u mojim rukama. Zatim na sekundu — neka poznata, svakod­
           nevna  lica  na  pragu,  i  evo  od  njih  se  odvojilo  jedno  —  naduvene
           tamno-ružičaste škrge...
              Sjetio  sam  se  svega,  što  se  dogodilo  u  ovoj  sobi  prije  pola  sata,  i
           bilo mi je jasno, da će ona sada------------Sve moje biće tuklo je i pul­
           siralo  u  tom  (na  sreću,  neprozirnom)  dijelu  tijela  kojim  sam  skrio
           rukopis.
              IO je prišla iza njega, iza S, oprezno ga taknula za rukav — i tiho
           rekla:
             —  To  je  D-503,  Graditelj  INTEGRALA.  Sigurno  ste  čuli.  On  je
           uvijek, eto, tako — za stolom... Uopće se ne štedi.
              ... A što sam ja mislio? Kakva čudesna, izvanredna žena.
              S  je  kliznuo  prema  meni,  nagnuo  se  preko  mog  ramena  —  nad
           stol. Zaklonio sam rukom ono što sam napisao, ali je strogo povikao:
              —  Molim odmah pokažite to što imate!
              Ja sam mu, sav crven od srama, dao listić. Pročitao je, i vidio sam
           kako  je  iz  njegovih  očiju  skliznuo  osmijeh,  kliznuo  niže  licem,  i
           jedva mahnuvši repićem zasjeo u desnom kutu usana.
              —  Pomalo  dvosmisleno,  ali  ipak...  Ništa,  produžite:  više  vam
           nećemo smetati.
              Zašljapkao  je  —  kao  veslom  po  vodi  —  k  vratima,  i  sa  svakim
           njegovim  korakom  vraćali  su  mi  se  noge,  ruke,  prsti,  duša  se  opet
           ravnomjerno rasporedila po čitavom tijelu, disao sam...
              Na  kraju:  IO  je  ostala  kod  mene  u  sobi,  prišla  mi,  nagnula  se  k
           uhu — i šapatom:
              —  Vaša je sreća, što sam ja...
              Nije mi jasno: što je ona htjela time reći?

                                                               109
   104   105   106   107   108   109   110   111   112   113   114