Page 120 - Yegnevy Zamyatin - Mi

— Ne — rekao sam. — Ti... ti se šališ... Nasmijala se, glasno —
preglasno. Brzo, u sekundi, dosmijala se do nekakvog kraja — kao da
je — posrnula... pauza.
Ustala je. Stavila mi je ruke na ramena. Dugo, polako me gledala.
Zatim privukla k sebi — i ničega nema; tek njene oštre, vrele usne.
— Zbogom!
To — izdaleka, odozgo, i došlo je do mene sporo — možda, kroz
minutu, dvije.
— Kako “zbogom”?
— Pa ti si bolestan, ti si zbog mene izvršio zločine — zar ti nije
bilo teško? A sada Operacija — i ti ćeš se od mene izliječiti. I to je
— zbogom.
— Ne — povikao sam.
Nemilosrdno oštar, crni trokut na bijelom:
— Kako? Za ne želiš sreću?
U glavi mi je jurilo, dva logička vlaka su se sudarila, naletjela
jedan na drugog, lomila se, tutnjala...
— Pa što je, čekam — izaberi: Operacija i stopostotna sreća —
ili...
— “Ne mogu bez tebe, ne želim bez tebe” — rekao sam, ili sam
samo pomislio — ne znam, ali lje čula.
— Da, znam — odgovorila mi je. I zatim — još uvijek mi držeći
ruke na ramenima i očima ne puštajući moje.
— Onda — do sutra. Sutra — u dvanaest: sjećaš se?
— Ne. Odgođeno je za jedan dan... Prekosutra...
— Još bolje za nas. U dvanaest — prekosutra...
Išao sam sam — polumračnm ulicom. Vjetar me vrtio, nosio,
tjerao — kao papirić, komadi željeznog neba letjeli su, letjeli — kroz
beskonačnost im je letjeti još dan, dva... Doticale su me junife pro­
laznika — ali ja sam išao sam. Bilo mi je jasno: svi su spašeni, ali za
mene više nema spasa, ja ne želim spas...