Page 131 - Yegnevy Zamyatin - Mi

valine, prijeti žuti, osušeni prst — najvjerojatnije, čudom sačuvan
zvonik neke crkve.
— Gledajte! Gledajte! Tamo eno — desno!
Tamo — zelenom pustinjom — tamnom sjenom letjela je nekak­
va brza mrlja. U rukama mi je bio dalekozor, mehanički sam ga
prinio očima: do grudi u travi, s uskovitlanim repovima, trčalo je
krdo mrkih konja, a na njihovim leđima — oni, tamno-riđi, bijeli,
crni...
Iza mene:
— Kažem vam: vidio sam — lice.
— Ma da! Pričajte to nekom drugom!
— Pa evo, evo vam dvogled...
Ali već su nestali. Beskrajna zelena pustinja...
I u pustinji — puneći je čitavu, i čitavog mene i sve — probada­
jući zvon zvona: ručak, za minutu je — 12.
Raskidan na časovite, nepovezane komadiće — svijet. Na ste­
penicama — nečija zvonka zlatna pločica — a meni je svejedno: evo
sad je puknula pod mojom petom. Glas: “A ja kažem — lice!” Tam­
ni kvadrat: otvorena vrata salona. Stisnuti, bijeli, oštro nasmiješeni
zubi...
I u tom trenutak, kada je beskrajno sporo, ne dišući od jednog
udara do drugog, počeo izbijati sat, i prednji redovi već se pokrenuli
— kvadrat vrata odjednom je prekrižen dvjema poznatim, neprirod­
no dugačkim rukama:
— Stanite!
U dlan su mi se žarili prsti — to je I, pored mene je:
— Tko je to? Ti ga poznaješ?
— Ali zar to nije... Zar nije...
On je — na ramenima. Nad stotinom lica — njegovo stoto, tisući-
to i jedino među svim licima:
— U ime Čuvara... vama... kojima govorim, oni čuju, svako od
njih me čuje — vama kažem: mi znamo. Mi još uvijek ne znamo vaše
numere — ali mi znamo vas. INTEGRAL — neće biti vaš! Pokus će
biti izvršen do kraja, a vi se — a vi se ne smijete ni pomaknuti — vi
ćete vlastitim rukama to napraviti. A zatim... uostalom, ja sam
završio...

131