Page 63 - Yegnevy Zamyatin - Mi

što ako je on, žutooki — u svojoj apsurdnoj, prljavoj hrpi lišća i u
svom neizračunatom životu — sretniji od nas?”
Mahnuo sam rukom, žute su oči trepnule, ustuknule, nestale u
lišću. Bijedno stvorenje! Kakva besmislica: on da je — sretniji od
nas! Možda je sretniji od mene — da; ali ja sam — samo iznimka, ja
sam bolestan.
Da i ja... Već vidim tamno-crvene zidove Drevne Kuće — i mila
zarasla staričina usta — iz svih sila jurim starici:
— Tu je?
Zarasla usta polako su se otvorila:
— A tko to — ona?
— Ah, pa tko — tko? Pa I naravno... ja sam s njom tada —
aerom...
— A-ha; tako, tako... Da — da...
Zrake — bore oko usta, lukave zrake iz žutih očiju, koje prodiru
unutar mene — sve dublje... I na kraju:
— Pa dobro... tu je. Tek je došla.
Tu je. Vidio sam: pored staričinih nogu — grm srebrnasto-gorkog
pelina (dvorište Drevne Kuće — također je muzej brižljivo očuvan u
pretpovijesnom obliku). Pelin je pružio grančicu prema ruci starice,
starica miluje grančicu, na njenim koljenima — žuta sunčana pruga.
I u jednom treptaju: ja, sunce, starica, pelin, žute oči — svi smo
jedno, čvrsto smo povezani nekakvim žilicama i kroz te žilice —
jedna zajednička, silovita, prekrasna krv...
Sad se sramim pisati o tome, ali obećao sam u ovim zapisima biti
otvoren do kraja. Pa evo. Nagnuo sam se — i poljubio zarasle, meke,
kao mahovinom obrasle usne. Starica se obrisala, nasmijala se...
Trkom kroz poznate polutamne, zvonke sobe — zbog nečeg —
pravo tamo — u spavaću. Već kod vrata, uhvatio sam za kvaku i
odjednom: “A što ako ona tamo nije sama?” Stao sam — prislušku­
jući. Ali čuo sam samo: lupalo je pored — ne u meni, već negdje
pored mene — moje srce.
Ušao sam. Široka i nezgužvana postelja. Zrcalo. Još zrcalo na vra­
tima ormara i tamo u ključanici — ključ sa starinskom alkom. I niko­
ga-
Tiho sam zazvao:
— I! Ovdje si? — I još tiše, sa zatvorenim očima, ne dišući, tako,
kao da klečim na koljenima pred njom. — I! Draga!

63