Page 64 - Yegnevy Zamyatin - Mi

Tišina. Samo u bijelu šalicu umivaonika iz slavine kapa voda,
užurbano. Ne mogu sada objasniti, zašto, ali to mi je bilo neugodno:
čvrsto sam stisnuo slavinu i izašao. Ovdje je — nema: to je jasno.
Znači, ona je u nekom drugom “stanu”.
Po širokom mračnom stubištu otrčao sam dolje, povukao jedna
vrata, druga, treća: zaključano. Sve je bilo zaključano, osim tog je­
dnog jedinog “našeg” stana, a tamo — nikoga...
I ipak — opet tamo, ni sam ne znam — zbog čega. Išao sam
polako, s naporom — potplati su mi odjednom postali olovni. Sjećam
se jasno, pomislio sam: “Greška je daje sila teže konstanta. Dakle —
sve moje formule---------- ”
I tu — eksplozija: na samom kraju lupnula su vrata, netko je brzo
otapkao po pločicama. Ja sam — opet lagan, najlakši — bacio sam se
k ogradi; presaviti se, u jednoj riječi, u jednom kriku “Ti!” — vrisnu­
ti iz sebe sve.
Skamenio sam se: dolje — upisana u tamni kvadrat sjene pro­
zorske rešetke, mlatarajući ružičastim krilima-ušima, promicala je
glava S-a.
Kao munja — samo jedan goli zaključak, bez premisa (premise
ne znam ni sada): “Ne smije — nipošto — nipošto me ne smije vid­
jeti.”
I na prstima, utiskujući se u zid — skliznuo sam gore — prema
tom nezaključanom stanu.
U trenu kraj vrata. Onaj — tupo tapka gore, ovamo. Samo kad bi
vrata! Molio sam ih, ali ona su drvena: zaškripaše, zacvilješe. Kao
vihor pored mene — zeleno, crveni, žuti Buddha —ja — pred zrcal­
nim vratima ormara: moje blijedo lice, oči koje prisluškuju, usne...
Čujem — kroz šum krvi — opet škripe vrata... to je on, on.
Uhvatio sam se — za ključ u vratima ormara — i evo alka se
njiše. Na nešto me to podsjeća — opet trenutni, goli, bez premisa
zaključak — točnije krhotina: ‘Taj put I----------------- ”. Brzo otvaram
vrata ormara — unutra sam, u tami — čvrsto ih zatvaram. Jedan
korak — pod nogama se zaljuljalo. Polako sam, meko, zaplivao ne­
kuda niže, u očima se zacrnilo, umro sam.

64