Page 88 - Yegnevy Zamyatin - Mi

Uzela je moju ruku, čvrsto je stegnula. — Reci, nečeš me zaboraviti,
uvijek ćeš me se sjećati?
— Zašto tako? O čemu govoriš? I, draga?
lje šutjela, i njezine su oči već — pored mene, kroz mene, daleke.
Odjednom sam čuo kako vjetar lupa o staklo ogromnim krilima
(jasno je — tako je bilo čitavo vrijeme — ali ja sam čuo tek sad), i
zbog nečeg sjetio sam se prodornih krikova ptica nad visovima Zele­
nog Zida.
I je odmahnula glavom, zbacila sa sebe nešto. Još jedan put,
sekundu, dotaknula se mene sva — tako aero u djeliću sekunde,
elastično dodirne Zemlju prije ateriranja.
— Hajde, daj mi čarape! Brže!
Čarape — bačene na moj stol, na rastvorenu (193.) stranicu mojih
zapisa. U žurbi sam zakačio rukopis, stranice se rasule i nikako da ih
složim po redu, ali što je glavno — ako i ih složim, neće biti pravog
reda, ipak će — ostati nekakvi pragovi, jame, iksevi.
— Ne mogu tako — rekao sam. — Ti si — evo — ovdje, pored
mene, a ipak kao za nekim drevnim neprozirnim zidom; čujem kroza
njih šumove, glasove — ali ne mogu razaznati riječi, ne znam, što je
tamo. Ne mogu tako. Čitavo vrijeme nešto ostavljaš nedorečeno, ni
jednom mi nisi rekla kamo sam ja to dospio u Drevnoj Kući, i kakvi
hodnici, i zašto doktor — ili, možda, ničega nije bilo?
I mi je položila ruke na rame, polako, duboko ušla u oči.
— Želiš li znati sve?
— Da, želim. Moram.
— I ne bojiš se poći za mnom svuda, do kraja — kamo god te
povela?
— Da, svuda!
— Dobro. Obećavam ti: kada se završi praznik, ako samo... Ah,
da: a vaš INTEGRAL — sve zaboravljam upitati — skoro je gotov?
Ne: što “ako samo”? Opet? Što “ako samo”?
Ona (već kod vrata):
— Vidjet ćeš sam...
Ja sam — sam. Sve što je od nje ostalo — tek jedva čujni miris,
koji podsjeća na slatku, slatku žutu prašinu nekakvog cvijeća iza
Zida. I još: čvrsto zabodene u mene udice-pitanja — slične onima
kakvima su se drevni služili za hvatanje ribe (Dohistorijski Muzej).
... Zašto ona odjednom o INTEGRALU?