Page 91 - Yegnevy Zamyatin - Mi

vali s nekakvim mističnim, praznovjernim, možda čak, zločinačkim
obredima. Mi se nemamo čega sramiti ili što skrivati: svetkujemo
izbore otvoreno, časno, danju. Ja vidim, kako glasuju za Dobrotvora
svi; svi vide, kako glasujem za Dobrotvora ja — i može li biti dru­
gačije, kada “svi” i “ja” — to smo jedinstveno “MI”. Koliko je to ple­
menitije, iskrenije, više, nego kukavička, lopovska “tajna” drevnih.
Dalje, koliko je to svrhovitije. Čak i kad bi pretpostavili nemoguće tj.
nekakvu disonanciju u uobičajenoj monofoniji, nevidljivi Čuvari već
su tu, u našim redovima: oni odmah mogu otkriti numere koje padnu
u zabludu i spasiti ih od daljnjih lažnih koraka, a Jedinu Državu od
njih samih. I na kraju, još jedno...
Kroza zid s lijeve strane: pred zrcalnim vratima ormara — žena
užurbano raskopčava junifu. I na sekundu, nejasno: oči, usne, dvije
oštre ružičaste plodnice. Zatim pada roleta, u meni u trenu sve jučer­
ašnje i ne znam, što “na kraju još jedno”, i ne želim o tome, ne želim!
Želim jedno: I. Želim da ona svaku minutu, svaki tren, uvijek bude
sa mnom — samo sa mnom. I evo, to što sam sada pisao o Jedno­
glasnosti, sve to nije potrebno, sve to nije to, htio bih sve precrtati,
isparati, baciti. Zato što znam
(neka je to bogohuljenje, ali tako je) praznik je — samo uz nju,
samo onda, ako je ona pored mene, rame uz rame. A bez nje —
sutrašnje sunce bit će samo tanjurić od lima, a nebo — plavo obojan
lim, i sam ja...
Uzimam telefonsku slušalicu:
— I, vi ste?
— Da, ja sam. Zašto tako kasno?
— Možda, još nije kasno. Želio bih vas pitati... Želim da sutra
budete sa mnom. Draga...
“Draga” — govorim to sasvim tiho. I zbog nečeg sinulo mi je ono
što se dogodilo jutros na helingu: za šalu sam stavio pod stotonski bat
svoj sat — zamah, vjetar u lice — i stotonski teški, tihi dodir s
krhkim satom.
Pauza. Čini mi se da čujem — tamo u sobi I — nečiji šapat. Zatim
njen glas:
— Ne, ne mogu. Pa vi razumijete: ja bih sama... Ne, ne mogu.
Zašto? Sutra ćete vidjeti.

91