Page 89 - Yegnevy Zamyatin - Mi

Bilješka 24.

Koncept: GRANIČNA VRIJEDNOST FUNKCIJE. USKRS. SVE
PRECRTATI.

Ja sam — kao stroj, pušten na previše velik broj okretaja: ležajevi se
usijali, još jedna minuta — počet će kapati rastaljeni metal, i sve —
u ništavilo. Brže — hladne vode, logike. Lijevam vedrima, ali logika
šišti na vrelim ležajevima i nestaje u zraku kao neulovljiva bijela
para.
Pa da, jasno: da bi ustanovili istinsko značenje funkcije treba
uzeti njenu graničnu vrijednost. I jasno je da jučerašnje besmisleno
“rastvaranje u Svemiru” uzeto u graničnoj vrijednosti, jest “smrt”.
Zato što je smrt — upravo najveće rastvaranje mene u Svemiru.
Dakle, ako slovom LJ označimo ljubav, a slovom S — smrt, tada LJ
= f (S), tj. ljubav i smrt.
Da, upravo tako, upravo tako. Zato se i bojim I, borim se s njom,
ne želim. Ali zašto su u meni jedno pored drugog i “ne želim” i
“želim”? U tom i jest užas, zato što bih ja opet htio onu jučerašnju
blaženu smrt. U tom i jest užas da čak i sada kada je logička funkci­
ja prointegrirana, kada je očito, da ona tajno sadrži u sebi smrt, ja
ipak želim nju usnama, rukama, grudima, svakim milimetrom...
Sutra je Dan Jednoglasnosti. Tamo će, naravno, biti i ona, vidjet
ću je, ali samo izdaleka. Izdaleka — to će biti bolno, zato što mi je
potrebno, nezadrživo me vuče, da budem — pored nje, da bih —
njene ruke, njeno rame, njenu kosu... Ali ja hoću čak i taj bol — pa
neka.
Veliki Dobrotvore! Kakva besmisao — htjeti bol. Kome nije
jasno, da oni što bole — negativni pribrojnici — umanjuju sumu koju
mi nazivamo — sreća. I dakle...
Ah, nikakvih — “dakle”. Čisto. Golo.

NAVEČER:

Kroz staklene zidove kuće — vjetrovit, grozničavo-rumen uznemiren
zalazak. Okrećem naslonjač tako da pred očima ne strši to rumenilo,

89