Page 145 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

дражио. Тај као да је говорио: све је то лепо, али како бог да.

Љевина ништа није тако љутило као овај тон. Али такав тон био је општа црта свију
надзорника који су се код њега измењали. Сви су подједнако гледали на његове планове, па
зато је и престао да се љути на њих; али му је криво било, и осећао побуђен да се бори
против те стихијске силе коју није умео друкчије да назове до: »како бог да«, и која је стално
излазила пред њега као против-разлог.

- Ако успемо, Константине Дмитричу - рече надзорник.

- А зашто да не успете?
- Треба наћи најмање још петнаест радника. Али, ето, их. Малочас су долазили, траже по
седамдесет рубаља за лето.

Љевин ућута. Опет се испречи испред њега она сила. Знао да се и поред најбољег старања
не може наћи више од четрдесет, тридесет седам, тридесет осам радника за садашњу цену;

четрдесет, да, али више не. Ипак, мора се борити.
- Пошаљите у Сури, у Чефировку, ако не дођу. Треба тражити.

- Послати, послаћу - рече сетно Василије Фјодорович. - Али... и коњи су ослабели.

- Докупићемо. Знам ја вас - додаде смејући се - ви све помање и погоре; али ове године
вам не дам да радите како хоћете. О свему ћу сам бринути.

- Ви и иначе мало спавате, како ми се чини. А ми опет волимо кад радимо пред газдиним
очима.

- Дакле, детелину сеју иза Брезовог дола? Идем да видим - рече он и појаше малог риђег
Колпика којег му доведе кочијаш.
- Преко потока не можете прећи, Константине Дмитричу - довикну кочијаш.

- А ја ћу кроз шуму.

И хитрим кораком, добар, одморан коњ хитро закорачи; фркао је над барама, затезао
дизгине; Љевин пође по каљавом дворишту, и изиђе на капију у поље.

Ако је Љевину у сточном дворишту већ било пријатно, у пољу му је било још пријатније.
Љуљајући се равномерно на добром коњићу, удишући свеж и топао мирис снега и ваздух при
пролазу кроз шуму по каљавим остацима снега који се топио, он се радовао сваком свом
дрвету, гледао како на њиховој кори оживљује маховина и како пупе пупољци. Кад је изишао
из шуме, на огромном простору, као кадифени распрострти ћилим, указа се пред њим
зеленило, без једног празног места, без једне барице, осим што се погдегде у вртачама

видели остаци неокопнелог снега. Не наљути се Љевин ни кад виде сељачког коња и ждребе
како му газе зелени усев (рече само сељаку, с којим се срете, да их отера), ни на подругљиви
и глупи одговор сељака Ипата, кога је срео и упитао: »Је ли, Ипате, хоћемо ли скоро сејати?«
- »Треба прво да се пооре, Константине Дмитричу«, одговори Ипат. Што је даље јахао,
бивало му је све пријатније; планови газдинства, све бољи од бољег, јављали су му се у
памети: да посади око свију њива живу ограду према јужној страни, тако да се снег под њом
не би задржавао; да прегради шест њива за ђубрење, и три резервне за сејање траве; да

подигне стају за стоку на крај њиве, да ископа језерце, и, ради поправке земље, да удеси
покретне торове за стоку. И тада, три стотине ланаца пшенице, сто ланаца кромпира, и сто
педесет ланаца детелине, и ниједног неискоришћеног ланца.