Page 148 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIV

Приближавајући се кући у најбољем душевном расположењу, Љевин чу прапорце од
стране главног улаза у кућу.

»Да, то је са железничке станице - помисли; - сад долази московски воз... Ко би то могао
бити? Да није случајно брат Николај? Јер он ми рече: можда ћу отићи у бању, а можда ћу доћи
к теби.« У првом тренутку беше му тешко и непријатно што ће присуство брата Николаја
покварити ово његово пролећне срећно расположење. Али се одмах застиде због то осећања,
и одмах у мислима некако рашири загрљај, и радошћу и милином је очекивао и желео од свег
срца да то буде његов брат. Ободе коња, и кад уђе у дрворед од багрена, спази тројку која је
долазила са железничке станице, и у њој господина у бунди. То није био брат. »Ах, кад би

само био какав пријатан човек с којим би се могло разговарати« помисли Љевин.
- О! - викну радосно Љевин дижући руке увис. - Ево жељеног госта! Ах, како се радујем

што си дошао! - узвикну познавши Степана Аркадијевича.
»Од њега ћу дознати да ли се удала, а ако није, кад ће« помисли.

И тога дивног пролећног дана он осети да га успомена њу нимало више не тишти.

- Ниси ми се надао, је ли? - рече Степан Аркадијев излазећи из саоница, попрскан блатом
по носу, образу обрвама, али весео и здрав.

- Дошао сам да те видим, то је прво - рече он, па загрли и пољуби - да видим прелет
птица, то је друго, и продам забран у Јергушову, то је треће.

- Дивота! Како је лепо пролеће! Како си ти то дошао саоницама?
- На колима је још горе, Константине Дмитричу - одговори познати му кочијаш.

- Е, баш ми је мило што си дошао - рече Љевин, искрено се смешећи детињски радосним
осмејком.

Љевин одведе свога госта у собу за путнике, где беху унете ствари Степана Аркадијевича:
торба, ловачка пушка у футроли, кесица за цигаре; и оставивши га да се умије и пресвуче, оде
у канцеларију да нареди за орање и детелину. Агафја Михаиловна, која се увек бринула за
част овога дома, срете га у предсобљу са питањима односно ручка.

Радите како знате, само што пре - рече Љевин и оде к надзорнику.

Кад се вратио, Степан Аркадијевич је излазио из своје собе умивен, очешљан и насмејан,
и они заједно одоше на горњи спрат.

- Не знаш колико ми је мило што сам се докотурао до тебе! Сад ћу дознати у чему се
састоје оне тајне којима ти овде владаш. Збиља, ја ти завидим. Каква кућа, како је све
дивно!... Светло, весело - говорио је Степан Аркадијевич заборављајући дс није увек пролеће