Page 233 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

V

После доручка, Љевин није више косио на пређашњем месту, него између старца -
шаљивчине, који га је позвао да му буде комшија, и младог сељака, јесенас ожењеног, који је
први пут дошао да коси.

Старац, држећи се право, напредовао је одмерено, широко помицао искривљене ноге, и
тачним и одмереним кретањем које га очевидно није стајало више труда него махање рукама
у ходу, као играјући се слагао раван и висок откос. Баш као да не коси он, него сама оштра
коса која је фијукала по сочној трави.

Позади Љевина ишао је млади Мишка. Његово лепушкасто, младо лице, обавијено по
коси гужвом свеже траве, грчило се од усиљавања; али чим би ко погледао у њега, он се
осмејкивао. Чинило се, пре је готов да умре него да призна да му је тешко.

Љевин је ишао између њих двојице. По највећој врућини, косидба му није тешко падала.
Зној који га је обливао расхлађивао га је, а сунце, које га је пекло по леђима, глави и до
лактова голим рукама, придавало је чврстину и упорност у раду; и све чешће су му долазили
они тренуци несвесног стања, кад је могао не мислити о ономе што ради.

Коса је косила сама за себе. То су били срећни тренуци. Још су радоснији били тренуци
кад би старац, прилазећи реци где су се свршавали откоси, брисао мокром густом травом

косу, испирао њен челик у свежој речној води, и захватив у водиру воде почастио Љевина.
- Деде мало мога кваса! Је ли добар? - говорио је намигујући.

И заиста, Љевин никад није пио боље пиће него што је била та млака вода по којој су
пливали комадићи зелене траве, и са укусом зарђалог водира од лима. А затим би настајала
пријатна лагана шетња, с руком на коси, кад је било могућно избрисати зној, дахнути пуним
грудима, и прегледати цео отегнути низ косача, и све што се ради унаоколо, у шуми и у пољу.

Што је више Љевин косио, то је чешће осећао тренутке заноса кад више нису руке
управљале косом, него је коса уводила у покрет цело свесно и пуно живота тело, а рад, као
неком чаробном руком, без мисли о њему, правилно се и тачно радио сам од себе. То су били

заиста блажени тренуци.
Тешко је било само онда кад је требало прекинути ово несвесно кретање, и мислити; кад

је требало косити око каквог пањића или неоплевљеног штавља. Старац је то радио лако.
Кад је наишао на пањић, он би мењао покрет, и, час врхом косе, час петицом подбијао пањић
кратким ударцима са две стране. А радећи то, разгледао је и посматрао све што се пред њим
појављивало; час би откинуо неку јагоду, и појео је или понудио Љевину; час би одбацио
врхом косе гранчицу; час пронашао препеличино гнездашце из којега је испод саме косе
излетела женка; час би хватао змију која би се десила на путу, и подижући је косом као на
виљушци, показивао је Љевину и бацао у страну.