Page 235 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

што брже и што више уради.

- Је ли, како мислиш, да ли ћемо још покосити Машкин врх? - рече он старцу.
- Како бог да, сунце је ниско... хоће ли бити ракије за момчадију?

За време ужине, кад опет седоше и пушачи припалише дуван, старац објави косачима,
»ако се Машкин врх покоси, биће ракије«.

- Како да не покосимо! Почињи, Тите! Сад ћемо га слистити! Најешћеш се ноћас. Полази!
- зачуше се гласови, и косачи, једући у ходу, пођоше.

- А сад, момци, држите се добро! - рече Тит и готово трком пође напред.

- Бежи, бежи! - говорио је старац хитајући за њим и сустижући га лако. - Чувај ноге!
Посећи ћу их!
И младићи и старци косили су тако брзо као да су се утркивали. Али уза сву журбу, нису
кварили траву, откоси су се слагали тачно и равно. Заостало парче у углу било је слишћено за

пет минута. Још су последњи косачи терали своје откосе, кад први већ пребацише кафтане
преко рамена и упутише се Машкином врху.

Сунце се већ спуштало ка дрвећу кад косачи, куцкајући брусовима, уђоше у шумску
јаружицу Машкиног врха. Трава је стизала до појаса у средини вртаче, била нежна и мека,
китњаста, местимице прошарана цветићима Јована и Марије.

После кратког саветовања: да ли да се коси дуж или попреко - Прохор Јермилин, такође
чувени косач, огроман, црномањаст сељак, пође напред. Он истера откос, поврати се натраг,
и размахну - и сви почеше да се равнају према њему идући под брдо по вртачи, и на брдо, под
саму ивицу шуме. Сунце зађе за гору; роса је већ била пала; само су косачи на брду били у
сунцу, а у долини, по којој се дизала пара, ишло се по свежој росној хладовини. Рад је
кључао.

Мирисава трава, подсецана уз сочне звуке, слагала се у високе откосе. Косачи, сабијени у
гомили услед кратких откоса, куцкали су са свију страна водирима и звецкали додирима коса
или ударом бруса о косу, и са веселим узвицима гонили један другог на живљи рад.

Љевин је ишао, као и пре, између младића и старца. Старац, у блузи од овчје коже, био је
све исто весео, шаљив и слободан у кретању. У шуми се непрестано наилазило на набрекле у
сочној трави печурке, које су косе пресецале. Али старац, кад год би наишао на печурку,

сагињао се, узимао је и остављао у недра. »Још један поклон баби«, говорио је уз то.
Иако је било лако косити мокру и слабу траву, тешко је било пети се и спуштати по
стрмим низбрдицама јаруге. Али старцу то није сметало. Машући једнако косом, лагано се

пео уз стрмен ситним, чврстим корацима својих у велике плетене опанке обувених ногу, и
премда се тресао целим телом, и опуштеним ниже кошуље чакширама, није на путу
остављао ниједну травчицуг ниједну печурку, и све једнако се шалио с косачима и с
Љевином. Љевин је ишао за њим, и често мислио да ће насигурно пасти пентрајући се с
косом на тако стрм брежуљак где се и без косе тешко могло пети; али успињао се, и даље
радио. Осећао је да га некаква спољашња снага покреће.