Page 234 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 234

И  Љевину  и  мдадом  сељаку  иза  њега  биле  су  тешке  промене  у  кретању.  Удесе  једно
  напрегнуто кретање обојица, својски раде, али нису у стању да мењају кретање и да у исто

  време посматрају оно што је пред њима.
      Љевин није запажао како време пролази. Да су га упитали колико дуго коси, он би рекао:
  пола  сата  -  међутим  је  већ  било  време  ручку.  Кад  истераше  откос,  старац  скрену  пажњу

  Љевину на девојчице и малишане који су долазили са разних страна, и једва се видели док су
  се  кроз  траву  и  путем  примицали  косачима,  доносили  завежљаје  с  хлебом  и  крчаге  с

  квасом   [88]  запушене крпама, који су им истезали мишице.
      - Погледајте како миле бубице! - рече старац показујући на децу, и погледа испод руке у
  сунце.

      Истераше још по два откоса и старац стаде.

      - Е, господине, треба да се руча! - рече одлучно. И дошавши до реке косачи се упутише,
  преко откоса, ка кафтанима где су, очекујући их, седела деца што су донела ручак. Сељаци се
  искупише  -  даљни  под  својим  колима,  а  ближи  под  ракитиним  жбуном  на  који  набацаше
  траве.

      Љевин седе с њима, није хтео да иде.

      Свако  устезање  пред  господином  беше  већ  одавно  ишчезло.  Спремали  су  се  да  ручају.
  Једни  су  се  умивали,  момчадија  се  купала  у  реци,  други  су  припремали  место  за  одмор,
  дрешили торбе с хлебом и отварали крчаге с квасом. Старац надроби у чинију хлеба, изгњечи
  га  дршком  од  кашике,  насу  воде  из  водира,  насече  још  хлеба,  посоли  га,  и  окренувши  се
  истоку поче да се моли богу.

      - Дела, господине, узми од моје ћурке - рече он и седе на колена крај чиније.

      Ћурка је била тако укусна да се Љевин предомисли и не оде кући на ручак. Ручао је са
  старцем,  и  упустио  се  с  њим  у  разговор  о  његовим  домаћим  стварима  узимајући  у  њима
  најживље  учешће,  и  причајући  му  о  својим  стварима  и  околностима  које  су  старца  могле
  интересовати. Осећао је да је ближи њему него брату, и нехотице се смешкао од нежности
  коју  је  осећао  према  овоме  човеку.  Кад  је  старац  устао,  помолио  се  богу,  и  легао  ту  под

  жбуном метнувши траве под главу, Љевин учини исто, и без обзира на упорне и досадне муве
  и бубице које су голицале његово ознојено лице и тело, заспа одмах, и пробуди се тек кад
  сунце пређе на другу страну жбуна и поче да га дохвата. Старац се одавно беше пробудио и
  седео је и стезао оков на косама момчадије.

      Љевин  погледа  око  себе  и  не  познаде  место.  Тако  се  све  беше  променило.  Огроман
  простор ливаде покошен, и сија особитим новим сјајем својих већ мирисавих откоса, под
  косим вечерњим сунчаним зрацима. Окошено и жбуње крај реке, а сама река, која се раније
  није видела, сад вијуга и сија као челик. Људи се крећу и устају. Усправни бедем траве на
  некошеном  месту  на  ливади;  јастребови  што  се  вијају  над  покошеном  ливадом;  све  је  то

  нешто сасвим ново. Кад се прибра, Љевин поче ценити колико је покошено, и колико се још
  данас може урадити.

      Било је урађено необично много са четрдесет и два радника. Цела велика ливада, коју је
  раније  два  дана  косило  тридесет  коса,  била  је  већ  покошена.  Остали  су  још  непокошени
  углови са кратким откосима. Али Љевин је хтео да покоси тога дана што је могућно више, и
  било му је криво што сунце тако брзо залази. Он није осећао никакав умор; желео је само да
   229   230   231   232   233   234   235   236   237   238   239