Page 238 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Тако је то, пријане - рече Сергије Иванович хватајући брата за раме.

- Да, разуме се. Да. Ја и не остајем при свом мишљењу - одговори Љевин са детињским
осмехом кривца. »Око чега ли сам се то препирао?« мислио је. »Разуме се, и ја сам у праву и
он је у праву, и све је лепо и красно. Ваља још отићи у канцеларију да се нареди шта треба.«
Он устаде протежући се и смешећи се.

Сергије Иванович такође се осмехну.

- Ако хоћеш да прошетамо, хајдемо заједно - рече, не желећи да се растаје с братом од
кога се ширила бодрост и свежина. - Хајдемо, свратићемо и у канцеларију, ако је то
потребно.
- Ах, Господе! - дрекну Љевин тако јако да се Сергије Иванович уплаши.

- Шта је, шта ти је?

- Шта је са руком Агафје Михаиловне? - рече Љевин ударивши се по глави. - Ја сам
заборавио на њу.

- Много је боље.

- Ипак ћу тркнути до ње. Док ти метнеш капу на главу, ја ћу се већ вратити.
И он потрча низ степенице грмећи потпетицама као чегртаљка.