Page 240 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

ходнику и у дечјој соби, тако да су креветиће морали пренети у собу за примање. Куварице за
послугу није било; од девет крава, по речима станарице, једне су биле стеоне, друге с првим
телетом, треће старе, четврте су имале тврде сисе; ни масла ни млека није било ни колико је
за децу довољно. Јаја није било. Кокошка се није могла добити; пекли су и кували старе,

модре и жилаве петлове. Нису се нашле надничарке да оперу подове - све су окопавале
кромпир. Није се могло возити колима стога што се један коњ спотицао и трзао у запрези.
Купати се није имало где, јер је сва обала била угацана од стоке и није била заклоњена према
друму; чак се није могло ни шетати, јер је стока улазила у башту кроз разваљен плот, а
постојао је и један страшан бик који је рикао, а свакако онда и убадао. Ормари за хаљине
недостајали су, а којих је било, нису се затварали, а отварали су се сами кад би се пролазило
поред њих. Гвожђарије и крчага није било; казана у перионици, па чак ни даске за пеглање,

није било.
У прво време, кад уместо мира и одмора западе у ове, са њеног гледишта страшне патње,

Дарја Александровна пала је у очајање: трудила се и радила из све снаге, али је осећала
безизлазност положаја, и сваког тренутка уздржавала сузе које су јој навирале на очи.
Управник, бивши коњички наредник, кога је Степан Аркадијевич заволео, и, због његове
лепе слољшњости и учтивог понашања, одредио за вратара, није узимао никаквог учешћа у
патњама Дарје Александровне; учтиво је говорио; »ништа се не може, то је тако рђав свет«,
али јој ни у чему није помагао.

Положај се чинио безизлазан. Али, у дому Облонских, као у свима породицама, нашло се
једно неприметљиво, али врло важно и корисно лице - Матрјона Филимоновна. Она је
умиривала госпођу уверавајући је да ће се све удесити (то је била њена реч, и од ње ју је
позајмио Матвеј), и сама је, лагано и без узбуђења, дејствовала.

Она се одмах спријатељила с надзорницом, и првог дана пила је с њом и с надзорником
чај под багрењем, и разговарала о свим пословима. Ускоро се под багрењем основао клуб
Матрјоне Филимоновне, и ту, помоћу тога клуба, који су састављали надзорница, кмет и

писар, почеше се помало изглађивати животне тешкоће, и за недељу дана збиља се све и
удесило. Кров је претресен, куварица нађена - узели су кметову куму - кокошке су купили,
краве су почеле давати млеко, врт ограђен летвама, на ормаре ударише кукице те се више
нису сами отварали, столар начини рољу, пружила се и даска за пеглање, обавијена
војничким сукном, са наслона дивана на ормар с фиокама, и у соби за служавке замириса
пегла.

- Ето видите! А толико сте очајавали - рече Матрјона Филимоновна показујући на даску.

Направише и купатило и оградише га асурама. Лили се поче купати; очекивања Дарје
Александровне, мада не сасвим, почеше се ипак испуњавати, кренуо је, иако не спокојан, али
удобан сеоски живот. Бити мирна са шесторо деце, Дарја Александровна није ни могла.
Једно се разболело, друго се могло разболети, трећем је нешто недостајало, на четвртом се

опажали знаци рђавог карактера, итд., итд. Ретки, ретки су били кратки, мирни одмори. Али
те бриге и немир биле су једина могућна срећа за Дарју Александровну. Кад није било тога,
она би остајала сама са својим мислима о мужу који је не воли. Али, ма како да је за матер
тежак био страх од болести деце, сама болест, и бол због испољавања рђавих особина код
деце - деца су помало веч почела да малим радостима надокнађују њене јаде. Те су радости
биле тако сићушне, да се нису опажале, као злато у песку; и у тешким тренуцима Доли је
видела само јаде, само песак; али било је и лепих тренутака, кад је видела само радости,