Page 306 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- А слажете ли се и ви у ономе са Спенсером? - упита Љевин.

У очима Свијажског сину израз страха, и он, осмејкујући се, рече:
- Ал, оно с фрасом изврсно је! Јесте ли ви но чули вриску?

Љевин виде да никако не може да нађе везу између живота и мисли овога човека.
Очевидно, Свијажском је било свеједно до чега га доводи расуђивање; њему је био потребан

само процес расуђивања. И било му је непријатно кад га тај процес расуђивања доведе у
ћорсокак. То никако није волео, избегавао, скретао разговор на нешто пријатно - весело.
Сви утисци тога дана, почев од утиска из сељакове куће на половини пута, који је служио
као неки основ свима данашњим утисцима и мислима, јако узбудише Љевина. Прво, овај

симпатични Свијажски, који држи при себи мисли само за друштвену употребу, а има
свакако некакве друге, непознате Љевину основе живота; он, са гомилом чије је име легион,
као руководилац друштвеног мнења помоћу туђих мисли; па затим онај озлојеђени спахија,
потпуно правичан у својим расуђивањима стеченим у животу, али неправичан у својој
озлојеђености према једној целој класи, и то најбољој класи у Русији; па онда властито

незадовољство својом делатношћу, и нејасна нада да ће се наћи лека свему томе - све се то
сливало у осећање унутарњег узбуђења и очекивање брзог расплета.
Оставши сам у одређеној му соби, и лежећи на постељи са опругама које су га љуљале
неочекивано, при сваком покрету његових руку и ногу, Љевин дуго није могао да заспи.

Ниједан разговор са Свијажским, мада је овај много шта паметно говорио, није интересовао
Љевина; док су тврђења спахијина захтевала размишљање. Љевин се нехотице сећао сваке
његове речи, и поправљао је сад у мислима оно што му је у разговору одговарао.

»Јест, требало је да сам му казао; ви говорите да наше газдинство не напредује зато, што
сељак мрзи сва усавршавања; а та усавршавања да треба уводити помоћу власти. Да, кад
газдинство не би никако напредовало без тих усавршавања, ви бисте били у праву; међутим,
оно напредује тамо где радник дејствује сагласно са својим навикама, као код оног старца на
половини пута. Ваше и наше опште незадовољство газдинством доказује - да смо криви ми, а
не радници. Ми одавно већ терамо ствари по своме, на европску, не разбирајући за особине

радне снаге. Покушајмо да признамо радну снагу не као идеалну радну снагу, већ као руског
сељака са његовим инстинктима, и почећемо уређивати газдинство према томе. Замислите -
требало је да сам му казао - ви своје газдинство водите, рецимо, као онај старац; пронашли
сте начин да заинтересујете раднике за успех рада, пронашли сте ону средину у
усавршавањима коју они признају. Ви бисте тада, не испошћавајући земљу, добили двоструко,
троструко више него пређе. Разделите попола, дајте половину радној снази; оно што ће вама

остати, биће више, а и радна снага добиће више. Да се то учини, треба спустити ниво
газдинства, и заинтересовати раднике за успех газдинства. Како да се то уради, то је питање
појединости; али је несумњиво да је то могућно.«

Ова мисао јако узбуди Љевина. Није спавао пола ноћи размишљајући о појединостима
остварења ове мисли. Није му било у намери да сутрадан отпутује, али сад је одлучио да се
већ рано ујутру врати кући. Осим тога, свастика са изрезом на хаљини изазивала је у њему
осећање слично стиду и кајању за учињени рђав поступак. Главно, мора ићи, и без одлагања:
треба предложити сељацима нов пројекат пре него што се посеју озима жита, с тим да се
сеје по новим основима. Решио је Љевин да преокрене цело своје газдинство.