Page 308 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

радницима и надзорницима, под новим, другарским условима; али се врло брзо уверио да је
то немогућно, и решио се да издели газдинство. Сточно двориште, врт, воћњак, ливаде, њиве,
подељени на неколико делова, имали су бити засебне државице. Безазлени Иван сточар, који
је, како се Љевину учинило, најбоље разумео ствар, саставио је дружину поглавито од своје

породице, и постао учесник у раду са стоком. Удаљено поље, које већ осам година лежи
запуштено, узеше, уз припомоћ паметног дрводеље Фјодора Рјезунова, шест сељачких
породица под новим погодбама; сељак Шурајев узе под истим условима сав баштованлук.
Остало још остаде по старом, али ова три дела била су почетак новог уређења, и заузеше сву
Љевинову пажњу.

Истина, у сточном дворишту посао није ишао боље него пре; Иван се јако противио
топлим шталама за краве и производњи бутера, тврдећи да кравама на хладноћи мање треба
хране, и да је кајмак издашнији; тражио је плату као и пре, и никако није размишљао о томе
да новац што га добија, није плата, него давање унапред удела у добити.

Истина, дружина Фјодора Рјезунова није поорала њиву плугом, пред сејање, уздуж и
попреко, као што је било уговорено, а правдала се тиме да је време било кратко. Истина,
сељаци из ове дружине, иако су се били погодили да посао раде на новој основици, називали
су ту земљу не заједничком него наполичном, и не једанпут су и сељаци те дружине и сам

Рјезунов говорили Љевину: »А како би било да вам дамо новце за земљу, па ћете и ви бити
мирнији, и ми слободнији.« Осим тога, сељаци су под разним изговорима непрестано
одгађали да на тој земљи направе с њима погођену шталу за стоку, и покривен део гувна,
сушницу, и отезали с тим до саме зиме.

Истина, Шурајев је хтео да узети баштованлук раздели сељацима у ситним таблама. Он
је, очевидно, сасвим натрашке, и, како се чинило, намерно натрашке схватио услове под
којима му је дата земља.

Истина, Љевин је, разговарајући са сељацима и објашњавајући им све користи од
предузећа, осећао да сељаци слушају само певање његова гласа, а поуздано знају само то да,
говорио што говорио, они се неће дати преварити. Нарочито је то осећао кад је разговарао са
најпаметнијим од свију сељака, Рјезуновом, опажајући при том играње очију код Рјезунова

које је јасно показивало и ругање Љевину, и тврду увереност да, ако неко и буде преварен, то
свакако неће бити он, Рјезунов.
Али, без обзира на све то, Љевин је сматрао да је ствар пошла, и да ће он, водећи рачуна и
остајући при своме, доказати сељацима будуће користи од таквог уређења, и да ће онда посао

већ сам по себи ићи.
Ти послови, заједно са осталим газдинством које је остало у његовим рукама, заједно са

канцеларијским радом на своме делу, тако су били заузели цело лето Љевину, да готово није
ни ишао у лов. Крајем августа дознаде да су Облонски отишли у Москву, дознаде то од
њиховог момка који је донео натраг седло. Љевин је осећао: не одговоривши на писмо Дарје
Александровне, он је том својом неучтивошћу, које се није могао без стида сећати, спалио све
своје бродове, и никад више неће отићи к њима. Исто је тако поступио и са Свијажским,
отишао из куће без збогом. Ни к њима неће више ићи. Сад му је то било свеједно. Ствар новог
уређења његова газдинства занимала га је како га никад ништа у животу није занимало.

Прочитао је књиге које је узео од Свијажског; набавио оно што није имао; прочитао и
политичко - економске и социјалистичке књиге о томе предмету; али, као што је и очекивао,